Phedre no Delaunay

Da je sada neko obrise, mislim da ne bih zalila. Posla je kako ne treba, nastavila i skotrljala se do kraja.
Hvala prijateljima, koji su nastavili da me vole. Hvala mom dragom, sto me je istrpeo. Hvala Blogogradu, koji mi je vratio zrno vere.
Pocela je 'rodjenjem' mog velikog projekta, Udruzenja za podrsku i samopomoc ljudima sa psihickim problemima. Dobila sam prvi veliki sedi pramen, kad se moja, tada najbliza drugarica toliko razbolela, da vise nisam znala da razgranicim bolest od prevelikog bezobrazluka, radila za obe i desetak ostalih koji su statirali i usput danonocno pazila na nju. Jedan za drugim, projekti su odbijani. Prvi sam otplakala, kasnije nije bilo vremena. Kada vise nisam mogla i podelila zaduzenja, sve se rasplinulo i nestalo.
Horske pripreme na Kopaoniku, nakon sezone, kao nakon nuklearne katastrofe. Ledene sobe, dirigent iz pakla za mojim vratom, ja jos uvek u ulozi cuvarice.
Ispred manastira Zica, posle jos jednog incidenta, osecam kako se oko mene stvara neprobojni mehur, koji punim samo duvanskim dimom i jasnim izrazom lica. Ne prilazite. Ne trazite. Nisam vise tu.
Ona je jos uvek u bolnici. Odavno je vec ne prepoznajem.
Suze, na svakom koraku, na biciklu, u parku, u krevetu, bilo lepo, ruzno, srecno, tuzno.

Sa svojom kumom vodim razgovore koji lice na poslovne dogovore.
Sin najdraze drugarice napunio je osam meseci, a ja ga jos nisam upoznala.
Dragi, ceka.
Avgust je.

-Javi mojoj mami da li da ti uzima kartu. Racunam da dolazis.
Ja sebe ni pljunula ne bih, a ona zove svoju jos uvek najbolju drugaricu kod sebe na more.

-Mnogo te volim, nisam ti to nikad rekla.
A cinilo se da nikada udaljenije nismo bile.

On, cuti, grli svojim velikim toplim sakama.

Vratila sam se. Nema poprekih pogleda.

Ne, ne bih je nikad brisala. Jer sam saznala da sam beskrajno bogata. Ako se ikad ponovo budem kockala, necu ulagati ono sto mi je najdragocenije. I ne mogu coveka od njega samog spasti. Vazno je umeti i odustati.