Phedre no Delaunay

Dusa trazi sto dusa zeli, kad je stvarnost prehaoticna, pogotovo. Kad mislim da nikad nece proci dan. Ili noc.
Izmedju dve predstave i manicnog fotkanja, spustam dupe na stolicu sa pogledom. Izmedju bundeva - lampiona i kartonskih slepih miseva vidim njegovog dvojnika, sedi sa dve debele zene i jednom malom devojcicom, ima neki profi fotoaparat oko vrata, drzi lulu u ruci. Ne mogu da pomerim pogled. Ne mogu. Treba mi takva doza nadrealnog.
Stoji mi kao trn u srcu. Podseca me da sam ziva kad zaboravim na to. Nisam navikla, nisam otupela, necu ga izvuci. Mogla bih da iskrvarim. Mogla bih da zaboravim.
Osecam kako se izvlaci sam. Ne uvredama, ne ignorisanjem, jednostavnom zeljom da ne bude to. Trn u mom srcu, ili bilo sta moje. I znam da je svaki takav trenutak, trenutak nezivljenja. I ne hajem. Ne zelim zivot bez necega sto je samo moje, bez kalkulacija, bez uplitanja. Ali. Nije to smeo biti covek.