13
Nemilosrdno je zvonio budilnik strateski postavljen na vrh ormara koji je mogla dosegnuti tek istezuci se na vrhovima prstiju...
Postizanje savrsenstva imalo je cenu - ovakva jutra. Zelela je da se samara, udara glavom u zid, place iz sveg glasa. Secanje na prethodni dan samo je pojacalo zelju.
Ali, nista od toga nije ucinila. Tus, kafa, kornfleks, odeca, sminka, tableta, osmeh...
Dan na poslu, srecom, nije bio mnogo zahtevan. Papiri, papiri i jos papira... savrseno zatupljivanje.
-Divno izgledas danas - rece sestrica koja je donela jos neke kartone, na sta je Phedre u sebi vrisnula jedno potpuno bogohulno "O, BOZE!", a procedila samo slatko, asertivno "Hvala".
-Znas, cula sam da traze psihologa u... - konspirativno je saputala.
Zasto svi misle da ona jedva ceka da pobegne odatle? Mada... mozda bi bolje pitanje bilo zbog cega ne ceka. Kakvu satisfakciju ima pokusavajuci da nekako oboji zivote koji ce se verovatno zavrsiti jos usred tog nekog njenog pokusaja. Neki od njih vec jesu.
-Hvala, pogledacu. - prihvatila je igru saputanja.
Telefon je prenuo iz popodnevne dremke. Uspaniceni glas - Molim te, idi do kuce, pogledaj jel sve u redu, niko se ne javlja ni na fiksni ni na mobilne...
Uspomena na prosli ovakav poziv i prizor porazbijanih prozora na koji je naisla napunio joj je oci suzama.
Zaculo se zvono na vratima.
Sa zaglavljenom slusalicom izmedju ramena i uveta, navlaceci jednu patiku i zamagljenog pogleda, otvorila je vrata.
samo pratim...