14
-Los tajming - tek mnogo kasnije razmisljala je o njegovim prvim recima koje joj je uputio. Kao da su obelezile sve sto je sledilo.
-Izvini - rekla je, nije bas znala zbog cega se izvinjava, zakljucala je vrata i usla u lift.
U liftu je dobila napad panike, prvi nakon nekoliko godina. Jedan od onih kratkih i iscrpljujucih. Jedan od onih koji se pamte. Na neki nacin, prekinula ga je zvonjava telefona. Sve je u redu. Lazna uzbuna, kao i vecina ranije. Zelela je da kaze svasta. Mnogo toga zbog cega bi kasnije zalila. Mnogo toga zbog cega bi joj tada bilo lakse.
Rekla je samo - Dobro je.
Nije dobro.
O, ne, nije dobro. Bila je to crna rupa kojoj su curile sline za njom. Bila je glupa, umorna, bleda, bez reci. Nije imala pojma kako se nasla dve ulice dalje. Zelela je da sedne na sred trotoara i place. Zelela je da je neko odvede kuci.
Samokontrola je ipak bila njeno drugo ime. Ili bar kontrola... necega...
Na vratima ju je cekao zalepljen papiric. Samo jedna rec - "Dodji."
Zbog necega, bila je umirujuca. Dovoljno da zaboravi svoju carobnu kutijicu i pod tusem oseca samo vibracije njegovog glasa u svojoj glavi.
Bile su dobre - presudila je.
Ide da ga konacno demistifikuje - objasnila je.
Bilo je to dobro.
Bilo je to razumno.
Bila je to laz.