Phedre no Delaunay

-Nista ne brini, oni su divni.
Nije brinula. Nije to bio taj osecaj.
Bili su divni. Ona - mala, slatka uciteljica pred penzijom, on - arhitekta u penziji, oboje su ocigledno uzivali u nadolazecem zlatnom dobu.
Njome su bili neprikriveno odusevljeni, kao sto su vec bili odusevljeni roditelji svih njenih partnera.
Ona je bila devojka za upoznavanje sa roditeljima.
Nisu preterivali sa fotografijama i dogodvstinama iz detinjstva. To joj se svidelo. Bili su fokusirani na buducnost. To joj se uopste nije svidelo.
Toliko je zelela da zivi u sadasnjosti.

Ispod te zelje skrio se citav copor cupavih bauka. Sve ono sto je svojom uvezbanom metlom uredno spremala pod tepih. Zavist. Strah. Slike.

Uljudno se smeskala i neprimetno vrpoljila.

A onda, kada je te veceri kleknuo i pruzio joj prsten, savrsen prsten, na tepihu od ruza, uz ljubavnu pesmu, najlepsu od svih i treperenje bezbroj sveca, i drhtavim glasom je zamolio da se uda za njega, klimnula je glavom i briznula u plac.

Dunja ju je grlila dugo. Zagrljaj je bio samo malo duzi, nego sto bi obican "tako sam srecna zbog vas" zagrljaj trajao.

--------------------------------------------------------------------------------------

Ukucavao je njeno ime u pretrazivace. Izlazili su samo njeni stari radovi. To je postajalo njegova svakodnevna aktivnost. Nije znao zbog cega, nije cak znao ni da li bi zeleo da ugleda nesto novo, da se uveri da nije sav svoj talenat i godine truda bacila u vodu.
Jednostavno, to sto bi ukucao njeno ime i zatim ga ugledao na monitoru, nekako ga je cinilo sigurnim da ona negde postoji, zivi.

Da njegova najdragocenija uspomena nije bila samo anestezija.