Phedre no Delaunay

U subotu, nazove me drugarica, ja usred guzve i galame, pokusavam da natrefim broj licne karte. Ono sto sam ja shvatila bilo je: u problemu je, dolazi monahinja koja je mislila da je ona jos tu, treba negde da prenoci, stize oko 1 nocu, da li bih mogla da je primim, ali obavezno da je strpam u krevet. Ja, naravno, pristanem, ma dobra sam, na lebac da me mazes.
Predvece namestim krevet, spremim voce i hleba, sve sto prilici.
Posle jedan, vec malo nervozna, pustim sebi "crvenu violinu" (dobar film, uzgred, sjajno ukomponovana prica).
U tri zakljucim da nece doci, namestim sebi krevet. Ritualno se prevrcem i obrcem.
Zvoni mi mobilni. Cetiri nula nesto. Ovde ta i ta. Pred mojom kapijom.
Izadjem u slafroku, otkljucam zeni, nesto mi ne lici na monahinju, al ajde.
Izvini, pa hvala, pa triput izvini, pa dvaput hvala i tako...
Stigla je ona ranije, ali je sedela na autobuskoj, da mi ne smeta. Onda je zeni koja tamo radi navodno zavrsila smena, pa je zakljucala i otisla da spava. Mozda stvarno jeste, ali ona se vraca iz manastira, nema vise niko postovanja - tu sam vec pomislila da mi se 'priculo'.
Dam joj peskir, tamo je kupatilo, ovde vecera/dorucak, ovde krevet.
Nece ona da jede, ima svoj caj. Svaki put kad gucne, namrgodi se. Ponudim da joj skuvam svez, nece.
Samo ce da se izuje. Ajme.
Nece ni da legne, sedece, pa cim malo svane, krece.
U 5 minuta saznah da je ona monahinjina mama, da se boji mraka, otvorenog, zatvorenog, pasa, macaka, miseva, buba, ljudi, samoce.
Da joj pozajmim pare za taksi? Ne, ne, nikako, nece da me opterecuje.
Obukla se ja, vidim nema nama spavanja.
Svaki minut gleda kroz prozor, pa u sat.
A onda malo da pricamo, jer ja cutim, pa da se ne dosadjujem.
Svarih savete koje molitve da citam, kol'ko da postim, nekako i kovanje u zvezde ljudi koje bih i ja tamo poslala, samo da budu sto dalje odavde.
Kad je otvorila temu 'vracke', ja graknuh - 'Molim vas, nemojte, ne volim o tome da pricam'.
Naravno, nije shvatila da to znaci da ne volim ni da mi o tome pricaju, morala sam obaska da napomenem.
Ali, to postoji i Backa... Stoooop.
Ali...
Ali...
Svanulo uveliko, ona se vec odavno ne okrece ka prozoru. Ja diskretno istezem vrat prema istom, bez efekta.

Nekako smo se rastale posle sedam, ispratila sam je do coska i zavrnula da kupim cigarete. Oooo, nikad mi jace nisu trebale.

Ona je sve to stvarno mislila. O nesmetanju i ostalo. Pogledam za njom, pomislim 'mucenica'.

Nisam bas za mazanje ovih dana. Ne kazem da vam treba cekic i dleto, ali malo ostriji noz.

Mislila sam da ovo necu napisati, ali nesto u meni sisti. Zao mi je nje, stvarno. Otisla je da stopira. Nije se bas uklopilo u strahove, al da ne cepidlacim. Zao mi nesto i mene.

Nisam ovo pisala da se pohvalim zbog dobrog dela, jer ovo je bila glupost. A i dobra lekcija, za mene, kad pocnem da se snebivam...