Phedre no Delaunay

Vukao sam noge na putu do prodavnice. Put je bio lep, prosaran senkama drveca, a ja sam bio premoren i zeleo sam malo da budem sam. Tek smo stigli, a meni je vec trebala samoca. Utesno je bilo sto sam znao da imam pravo na nju, kao i Nikola, Dusan i blizanci - iako njima verovatno nece trebati. Osim ako zaista pronadju to sto smo svi trazili, a i tad bi sigurno jedan virio iza zbunja.

Nisam primetio devojku koja mi je dolazila u susret, sve dok se zamalo nisam sudario sa njom. Bila je lepa. Bila je kao da sam je ja izmastao. Tamna, kovrdzava kosa, plave oci. Tanka plava haljina leprsala je oko nje. Nosila je kesu iz prodavnice. Mimoisli smo se. Mirisala je na visnje.
Voleo sam devojke tamnije puti i takvi ljudi su mi oduvek bili lepsi. Verovatno zato sto sam ja imao lice koje je vec ranojutarnje sunce zapalilo i, na moju veliku nesrecu, lice koje nije moglo nista da sakrije. Kao da je vodilo zivot za sebe. Mislio sam da me samo zezaju, ali nekoliko puta sam slucajno uhvatio svoj odraz i te grimase, kao da nisu bile moje. Uz moj zivahan unutrasnji zivot, pa... recimo da mi uopste nije bilo lako. Narocito uz Nikolu, koji je itekako znao kuda i kada da gleda. On je bio prirodno nadareni citac dusa, a ja svoj hendikep nisam mogao prikriti odecom i posebno uvezbanim nacinom hoda.

Eto, tako je bezalo moje vreme.

Negde u daljini, neko je nesto razbio. To me je razbudilo na najgori moguci nacin. Od one davne noci, zvuk razbijanja stakla, uvek bi me prestravio. Vremenom sam prestao da drhtim, ali to je, ispostavilo se, bila najveca trauma mog dotadasnjeg zivota. Bilo da sam prisustvovao sudaru, ili razbijanju tanjira, reagovao sam kao onda. Preplavio bi me strah. Bol. Krivica.

Leprsava devojka me je sustigla.
-Pukla mi je kesa, razbila sam mleko. Sta je tebi? Video si duha?
-Pa, ti govoris srpski!
-Da, srpski je jedan od moja dva jezika.
-Prvi ili drugi? Nasmejao sam se. Pricala je neodoljivo, ali nisam mogao da pogodim sa kojim akcentom.
-Samo jedan od dva. Grcki takodje govorim s akcentom. Ja sam Maria.
-Ja sam Danilo, drago mi je.
Lice mi je vec ozbiljno gorelo i onog trenutka kad sam pomislio na to, stvar se znatno pogorsala.
-Mnogo crvenis.
-Da, osetljiv sam na sunce.
-Pa, sta ces onda ovde? - smejala se ona.
-Dosao sam da vidim duhove.
-Da, da, toga ima ovde. Jako staro naselje, svasta je videlo i osetilo. Ozbiljno, otkud ti ovde?
-Drugar ima kucu, jutros smo stigli. I on je delom Grk.
-Jeste li u onoj kuci gde je zivela baka koja je umrla prosle godine?
-Da, on je njen unuk.
-Mi smo nekoliko kuca dalje. Volela sam da pricam sa njom, bila je mudra, plemenita i prozorljiva.
-Sta znaci prozorljiva?
-Recimo da je mogla da vidi i oseti vise nego sto drugi mogu.

Stigli smo do prodavnice. Ona je uzela mleko i mahnula mi.
-Vidimo se.
Ja sam jos neko vreme ceprkao po prodavnici, uzeo neku hranu, nekoliko piva i flasu Uza.
Jos uvek je sve bilo pusto. Nikola je lezao na pesku. Ostali su spavali.
Nisam zeleo da vidim duha. Pio sam vec ugrejano pivo, istusirao se, dovrsio pivo, Nikola je jos uvek lezao, ostali su jos uvek spavali. Odvukao sam se do kreveta. Jednostavno je bila caknuta. Zaspao sam.