Phedre no Delaunay

Ti si ranio moju mastu, a ja sam razbila tvoju masku. Samo je jedna od mnogih. Maska pristojnog i prisebnog coveka.
Dok usne povlacimo, kao zivotinje, jedno na drugo rezimo bez slike i glasa, zvezde placu, zvezde padaju, nisu zbog toga sagorele.
Kada hodamo, ti diktiras ritam nasih koraka.

Osvrnem se. Sama sam. Ranjavam i razbijam sebe. Rezim na sebe. Moja zvezda pada.
To su samo moji koraci.
Ni zemlja, ni nebo ne mogu preneti vibracije na tolike daljine.

Da je po tvom, nestala bih. Kao rec, slika i glas. Da te volim, nikada te vise ne bih podsetila na sebe.
Da je po mom, doletela bih. Kao pesma, kao zena, kao strast. Nikada ti ne bih dozvolila da zaboravis na mene i koliko je lepo i lako kad te volim.

Osvrnem se.
Sama sam.
Osudjena na cutanje. Ni kako si. Ni srecan rodjendan. Ni kretenu. Nista ti ne smem reci. Sputana, u sebi vezana, oko sebe razapeta.

Ponovo bih tebe izabrala.