Phedre no Delaunay

Te noci, probudio me zvuk lomljenja stakla, vristanje, sirena ambulantnih kola. Cepao sam se po duzini, lezeci u krevetu, deo mene hteo je da izadje i vidi sta se dogodilo. Deo mene je mislio, ako ne vidim, mozda se nije ni dogodilo. Mozda ce sutra biti isto kao pre.
-Pusti ga nek spava - cuo sam tatin glas i povukao cebe preko glave.
U mraku sam ponavljao 'Nista se nije dogodilo, nista se nije dogodilo...'
Kada je svetlost prodrla u sobu - 'Nije vazno, nisam ga poznavao...'

-Duso, ustani, 10 je sati.
Nisam mogao da se pomerim. Mama mi je pipnula celo. 'Goris'
Proveo sam dve nedelje u bolnici, s upalom pluca, koja se pojavila niotkud. Bio sam u groznici. Nicega se nisam secao. Izasao sam lelujavim korakom i posle nedelju dana mamine intenzivne nege, bio sam kao nov. Spreman za novu skolsku godinu.
Gledao sam kroz prozor. Nikola se nije pojavio. Sedeo sam na ivicnjaku, gde smo se druzili, nije ga bilo. Usao sam u kucu.
-Gde je Nikola?
Mama i tata su se pogledali tako, da sam je poceo da se ledim. Od saka i stopala, do unutrasnjosti. Setio sam se zvukova i poceo da drhtim, prvo iznutra, a onda je casa ispala iz moje ruke. Staklo se rasulo. Mama je vrisnula.
-Dobro sam, mama. Gde je Nikola?
-On je u bolnici. Proleteo je kroz staklena vrata one noci pre nego sto si se razboleo - rekao je tata, umirujucim glasom. Bilo je cupavo, ali sada je mnogo bolje. Ne brini, malac, oporavice se.

Mnogo je padala kisa tih dana. Morao sam da ulozim poseban napor da se skoncentrisem u skoli. Gledao sam svet kroz kap kise i on je bio drugaciji nego sto sam navikao. Suzen i iskrivljen, pretio je da izgubi oblik, svakog casa.
Sa miholjskim letom, vratio sam se donekle sebi.

-Duso, Nikolin tata bi hteo da te vidi.
Pre nego sto sam stigao i da pomislim bilo sta, on se pojavio na vratima.
-Cao - rekao je. Kako si? Cuo sam da si bio gadno bolestan.
-Dobro sam sad, hvala. Gledao sam u pod. Kako je - kako je... - prestao sam da mucam pre tri godine.
-Imao je operaciju juce, probudio se, dobro je. Videcemo. Oporavice se on. Nisu bas sigurni u to, ali ja znam koliko je tvrdoglav.
Izgledao je tako umorno i staro i nije verovao u ono sto prica, znao sam.
-Sta se dogodilo?
-Ne znamo tacno. Izgleda se okliznuo i proleteo kroz staklena vrata. Probio ih je nogama, na srecu.
-Z...Zao mi je. Hocu li moci da ga posetim?
-Za par dana. Radovace se, kako god ti izgledalo. On je takav.
-Znam - izletelo mi je sasvim nekontrolisano, pocrveneo sam do usiju.
-Da li ti je nesto rekao onog dana?
-Ne, nista posebno. Pricali smo o zongliranju, onda je trazio bicikl i... pa, ostalo znate.
-Cesto si ga pominjao, dok si bio u groznici.
Hladnoca me je ponovo stegla.
-Sta sam govorio?
-Nista odredjeno. Pomislio sam da ti je rekao nesto sto te uznemirilo. Budi dobro, javicu ti kad mozes da ga posetis. Hvala ti sto si pricao sa mnom - nasmesio se.
Kad je otisao, pokrio sam glavu jastukom. Hteo sam da vrisnem.

'Pomozite mu. To nije bila nezgoda.'