11

Sta je to sto ona zapravo pokusava da sacuva - pitala se. Zdrav razum, ionako, ne znaci ono sto je nekada za nju znacio.
Ne znaci smisljanje sve vise i vise rituala i drzanje za njih kao za dasku treceg dana na otvorenom moru.
Definicija normalnosti menjala se i prosirivala.

Ucinilo joj se da ga je videla. Lepa renesansna glava koja je nadvisila gomilu. Srce joj se steglo, pa rasirilo, videla ih je odjednom u nizu, raznih boja, na milimetar od nesvestice.
To nije bio on.
Drzala je grcevito dovratak galerije, dok joj zglobovi nisu pobeleli i onda je shvatila - ako postoji i najmanja mogucnost da je ono sto je osecala bilo stvarno prisutno, tada ona nije imala pravo da sama kreira nastavak njihove price.

Mogao je da je skida ocima, da je ljubi, moli, preklinje, proklinje, da isprica bezbroj prica, da place bez ijedne suze, da se smeje, da joj se divi, da je prezire i uvek, uvek da je prozire.

Insistirao je da veruje njegovim recima.

Zasto ga je, dodjavola, poslusala?

-Htela bih da rezervisem kartu za Beograd... za prvi u kom ima slobodnih mesta...


10

Bilo joj je dosadno.
Ako je postojao ijedan osecaj koji je obilazio svih tih meseci otkad ga je srela, to je sigurno bila dosada.
Uglacani kamen, stara stepenista, razapeti konopci za ves iznad glava prolaznika, a iznad trake neba - vijugave ulice u kojima si se mogao izgubiti i stoti put ih obilazeci.
Istra je uvek bila inspirativna. Cista, mirisna, liberalna.
Razmisljala je kako je moguce ziveti jednostavno. Jedan korak, drugi, treci... Udah, izdah... Jutro, dan, vece, noc...
Bilo je moguce ziveti jednostavno. Za nju vise ne.

Pretrnula je kad je u svom sanducetu nasla njegovu postu. Ni slicno ime, ni slicno prezime, ni slican broj stana. Sabrala se brzo. Zapravo, samo je mislila da jeste. Neko sabran bi jednostavno ubacio kovertu u njegovo sanduce. Ona je zvonila na njegova vrata. Pojavio se sa izrazom lica identicnim onom kad je sreo bosu na stepenicama.
-Dobar dan.
Nista.
-Nasla sam vasu postu u mom sanducetu.
Podigao je jednu obrvu, jos malo nagnuo glavu, kao da ocekuje da ce reci jos nesto... ili bar ukapirati...
Tad je ukapirala. I osecala je da pocinje da crveni. Negde izmedju ruzicaste i purpurne gurnula mu je kovertu u ruke i ne pogledavsi ga pobegla. Na medjuspratu virnula je prema njegovim vratima verujuci da su zatvorena, ali on je jos uvek stajao tamo, prateci je pogledom.


9

Tesko, veoma tesko je podnosila cinjenicu da je on apsolutno nije svestan. Sretali su se, to je bilo neminovno. Ali nikakav nagovestaj raspoznavanja nije pronasla u njegovim ocima.
Bio je izuzetno visok covek i bilo je dovoljno da usmeri pogled pravo i da je cak ni njegov periferni vid ne zakaci.
Osim toga, bio je i najlepsi covek kog je ikad srela. Svaki delic njega bio je takav da bi se o njemu dala napisati citava poema.
Svaka bora, neka obicna, neka tako cudno pozicionirana da se pitala da li je to uopste bora...
Kobaltne oci, cija boja kao da se nije menjala zavisno od raspolozenja, osvetljenja, onoga u sta je gledao...
Neproredjena kosa, iako je uveliko zasao u cetrdesete...
Prelepe, poeticne sake...
Otisci papucica naocara na dugom nosu...
Pamucna majica, farmerke, patike ili marte, miris na sapun i nista vise...
Uz sve to, nekada je izgledao kao starac, nekada kao decak i to je bilo bolno i bolelo je sve jace.


8

Udahnula je duboko. Podigla slusalicu, ubacila karticu, otipkala 00 za izlaz... Do tada, niko nije znao gde je. Sada ce znati.
Pobegla je kada se sve rusilo i kada joj se cinilo da se rusi na nju.  Kad je njen brat pijan usmrtio coveka i svi su ocekivali da ona bude neko ko ce krpiti njihov raspadajuci svet svojim nervima.
Zbog necega, bila je zena-zmaj za druge. Za sebe nije bila zena-zmaj. Ni zena. Ni zmaj. Nije cak ni bila. Uopste. Samo je radila sto bi trebalo raditi i cekala da prodje. Dan, godina, zivot. Uvek je bila objektivna, nikada nije osudjivala. Zbog toga je bila idealna kanta za smece. Neko koga se sete kad se zurka zavrsi.
"Pa, gde si ti mila?" - topao glas njene sestre, imale su identicne glasove... Naravno, niko se nije ubio i, naravno, svet se okretao isto kao pre i bila je sama, sama sa sobom, sama bez njega.

-I ko nam je doselio u broj 27?
-I tebi smeta?
-Smeta?! Ne... Kome smeta?
-Komsiluku. Muzika, kurve... nikom se ne javlja...
Htela je da kaze da je muzika lepa, da on divno svira i otkud znaju da su kurve, ali je pametno progutala sve to.
-A ko su deca? Njegova?
-Nema on decu, to su ucenici. Nije bio ni ozenjen. Nesto mu fali.
-Drzi casove klavira?
-Ne, matematike. Izbacili su ga iz skole, pa sad mora tako da se izdrzava. Ma, ne znam kakvi su to roditelji koji pustaju decu kod takvog coveka...
-Kakvog coveka?
-Pa, ludog, dete... pobogu.
Godine zivota u zgradi nisu je navikle na ovakve trash razgovore. Bilo joj je sasvim malo muka, ali sama je trazila. Bar je ugrizla jezik pre nego sto joj je izletelo - a sta mu to fali...


7

Lift je proradio, ali ona je svejedno sve cesce isla stepenicama. To je, naravno, iskljucivalo mogucnost da se sretnu ili zaglave zajedno u liftu, ali je pruzalo obilje zvukova koji su dopirali iz njegovog stana.
Muzika, veoma cesto. Toliko razlicita da je shvatila - covek koji uziva u takvoj muzici, sigurno grize zivot krupnim zalogajima sa svih strana.
Zvuk klavira, koji je, sasvim slucajno je otkrila, bio produkt njegovog sviranja. Jedan pogresan ton, pauza.
Seks uzivo. Veoma uzivo.
Zatim prizori.
Ispraca dugonogu plavusu.
Ispraca dugokosog klinca.
Klinku...
Klinca...
On je profesor. Mozda klavira. Zivi sam. Cinjenice, spekulacije, insomnija.
Vec tada, bila je svesna, zivot joj se podelio na dve etape.

A onda, klupko se iznenada razmotalo u njihovom mikrokosmosu i odjednom je o njemu znala mnogo toga sto nije htela, na cega nije imala pravo, a nista, bas nista sto joj je trebalo.


6

"Lift ne radi". Trcala je niz stepenice sa devetog sprata, kasnila je na posao. Onda je uradila nesto sto joj bas nije bilo svojstveno - izula je svoje cipele na stikle. Usporio je, razrogacenih ociju, podignutih obrva, odmerio je kao odbeglu ludakinju i potencijalnu pretnju, a onda su se mimoisli. Borila se za dah, iako je cesto trcala gore - dole tim istim stepenistem. Sve je bilo tako stereotipno. Susret mozda ne, ali osecaj da ga zna oduvek... o, da. Nije licio ni na jednog coveka kog je poznavala, ni na omiljenog pevaca iz nekih tinejdzerskih godina, ni na glumacku zvezdu, ni na glumacki promasaj, ni na fantaziju, san, nju samu... Trebao joj je biti jasan taj fenomen. Ali nije... Slika je brzo izbledela, ali tog dana, prvi put, bilo joj je dosadno na poslu koji je do tad bio tako potpuno njen. "Trazio sam savrseno mesto za umiranje." - dalje od ove recenice nije uspela da se pomeri. Prva recenica jedine knjige koju je ponela - "Bruklinska revija ludosti" Pola Ostera. Kisa je dobovala po prozorskoj dasci, prsti su dobovali po stolu, nedostajalo joj je trcanje i ona nirvana koja je stizala posle nekoliko kilometara. Mozda bi, kada bi trcala dovoljno brzo, uspela da uhvati onu misao koja joj je neprestano izmicala.


5

She won't practice the looks from the great tragic books That were later disgraced to face celluloid It won't even make sense but you can bet If she isn't a sweetheart or plaything or pet The film turns her into an unveiled threat Neprivlacni kafic sa privlacnom muzikom. Ovde ce jos jednom pokusati da se probudi. If something you missed didn't even exist It was just an ideal -- is it such a surprise? Bilo je neceg golicavog u toj pesmi. Neceg sto joj je budilo nerve u kozi, grlu, oko srca, u stomaku. Bez obzira na to sto je Costello gotovo uvek pevao kao da mu je to neopisiva gnjavaza. To je tako licilo na njega. Grickala je svoj crni lak. Nije trebalo biti ovako. Sve sto je bio i sve sto nije bio, podsecalo je na njega. Secanja su kao besni psi. Bezeci od njih, samo ih nagonis da jure za tobom. Izdrzace. Put me in a cab to suburbia I just took a line but I wasn't with you There was more of it there, when I got back home But you had left me, you don't know my soul... You're a whole bad mistake, yeah, you're a whole one... Nasmejala se. Don't get lost in heaven. Zelela je da zna. Prosto pitanje ne bi joj dalo odgovor. Nije joj dalo odgovor. Mozda se nesto promenilo. Pretpostavila je da nije. Pretpostavila je da nece. I uz takve pretpostavke, morala je naci resenje. Corsokak. Imala je osecaj da zanemaruje nesto jako vazno. Nije mogla da se seti sta.


4

Bila je bezbojna. Unutrasnja krvarenja niko nije video. A to je tada znacilo da nisu ni postojala. Bila je pristojna, umereno glasna, umereno nasminkana, umereno voljena, onoliko koliko je i sama volela. Cinilo se da je to dovoljno. A to je tada znacilo da i jeste bilo dovoljno. Pocela je kisa. Pored nje je protrcao decak sa savrsenim dredovima pokupljenim narandzastom maramom, vicuci nesto na spanskom i smejuci se glasno. Nepozvana misao udarila je kao krupna kap posred temena - on nikada nije bio ovakav decak. Slani ukus u ustima podsetio je na trenutak kada je ugrizla njegovu usnu samo da bi se uverila da je ljudsko bice. Sada je to isto, polusvesno, radila sebi.


3

-Napisacu tvoju biografiju. -Moraces da platis. -Za sta? -Za informacije koje ti nedostaju. -Izmislicu. -To vec uveliko radis... zar ne? - probudjena, pa ugasena iskra... a zatim tama, dublja nego pre. Poslednji gutljaj, uglavnom hladnog taloga kafe. U minijaturnom kupatilu zapljusnula je lice ledenom vodom, ali to je bila slaba pomoc za suze koje zapravo nisu isplakane. -Sta radis? -Nista sto bi tebe fasciniralo. -Pa, zasto ne radis nista sto bi mene fasciniralo? - senka u uglu usana, zametak osmeha... ako bi mogla da bira izmedju ovoga i njegovog bucnog iritirajuceg smeha... pa, ne bi bio tezak izbor. "Ciao, bella" - nasmejano lice komsije na prozoru metar udaljenom od njenog. Iako je sebi u ogledalu licila na uramljenu Pikasovu reprodukciju, postala je i nikako nije mogla da prestane da bude bas to... bella. Jos od...


2

Mozda bi pobeci bila greska, u nekim drugim okolnostima. Uvek je bila protivnik bezanja. Sada je samo zelela da sacuva mrvu zdravog razuma, ako je i mrva ostala, a to je mogla jedino, bila je sigurna, ako se fizicki makne sa mesta svih tragedija koje su se nagurale u njenom ne tako dugom zivotu i ako se makne od skenirajuceg plavetnila koje je pretilo da joj pokaze sliku koju nije zelela da vidi. Tako se nasla, kao junakinja romana koje nije volela, na mestu gde su njena baka i njena majka provele detinjstvo. Dugi gutljaj prekinuo je zvuk melodije iz njegovog omiljenog crtanog serijala. Prestao je pre nego sto je dohvatila telefon. Nije stigla da skrpi ni dva komadica misli, kad je telefon ponovo zazvonio, ovog puta onim obicnim, za-sve-ostale, zvonom. Zgrabila ga je i ne pogledavsi ko je tresnula o drveni pod, a zatim ga zgazila iz sve snage.


1

Udahnula je. Lagano, duboko. Onoliko koliko joj je bilo potrebno, prvi put posle toliko vremena. Toliko vremena. Kao da su prosli zivoti. Njegova ruka na njenoj nadlaktici. Bice dobro... Mirisi su se lagano razgranicavali u njenoj svesti. Riba. More. Alge. Lavanda. Breskve. Onaj najblizi - kafa. Solja joj je grejala ledene sake. Njen jedini preostali porok. Ponekad bi pozelela da je neko drugi. Neko kome je manje stalo. Sada je bila to i mnogo vise. Neko kome nije stalo. Daleko od jedinog mesta koje je mogla da nazove domom. Daleko od...