Phedre no Delaunay

Crvena lateks haljina, crvene sandale, crveni ruz i zadimljeni pogled. Nekoliko gutljaja viskija i bila je spremna.
Trubili su joj iz automobila. Dobacivali prostote.
Nije bilo ni delica nje koji bi se pobunio.

Izbacivac na vratima kluba pomerio se i propustio je da udje.

Osetila je neciju ruku na svojoj straznjici.
-Ana?!
Bio je to njen drug sa fakulteta.
-Otkud ti ovde, streberko draga?
-Los dan, jako, jako los dan - trudila se da nadglasa basove iz zvucnika.
-Imam odlican lek za to - pruzio joj je dve tabletice. Zgrabila je obe i progutala ih.
-Hej, hej... jedna je bila za mene. Bice ti previse, draga.
-Opusti se, znam da brinem za sebe.

Svaki put kad bi ponovila ovu recenicu, ona je postajala sve manje istinita.

Svetla su se razlivala.
Izula je sandale.
Nakon nekoliko trenutaka vise nije znala gde su.
Dohvatila je prvu casu koju je ugledala i ispraznila je jednim gutljajem.
Milovala je straznjicu crvenokose devojke. Jezikom je dodirivala njene pirsinge.

Odjednom je osetila mucninu. I zedj, kakvu nije mogla ni zamisliti nikad pre. Oteturala je do kupatila. Stavila glavu pod slavinu. Povratila u umivaonik.
Sela je na plocice. Zidovi su se tresli kao da su od zelatina.

Dohvatila je mobilni iz torbice, koju je nekim cudom uspela da zadrzi kod sebe.
Jedva je pogodila broj.
-Dodji po mene, ja sam u "Bluberi" klubu, nije mi dobro.

Dalje se sve odvijalo kao kroz maglu.
-Sta si uzela?
-MDMA, mislim.
-Mislis, ekstazi - zabrinuti Dusanov izraz zamenio je osmeh.
Umotao je u svoju jaknu i izneo.
Probudila se na njegovom kaucu, u njegovoj majici, mirisala je na njegov gel za tusiranje. Glava ju je uzasno bolela.
-Jesmo li...?
-Ne - odgovorio je.
-Hvala ti.
-Tome prijatelji sluze.

Tome sluze bivsi ljubavnici, koje se ne stidis da nazoves kad dotaknes dno i zakopas se jos malo dublje ispod.

Dok je gutala aspirine, mrzela ga je, sto je toliko dobar, toliko lep, sto joj cuva ledja i cuti o tome.
Odjednom, oko deset galona stida srucilo joj se pravo na bolnu glavu.

-Izvini, izvini, izvini - jecala je.

Nisu se mogli vise razlikovati. Njena osecanja prema njima nisu se mogla vise razlikovati, a opet je krenula dobro utabanim stopama.

Dubina se skrila u pogledu.

Netom otkriveni radar u njoj bez greske joj je govorio u svakom trenutku u kom delu bolnice se nalazi. Za slucaj da pozeli neki sekund da se okupa u talasima njegovog mirisa, njegove svetlosti.

Ucenama bi ga odvodila u park. Pored silnog truda da to sakrije, bio je ljudsko bice i trebala mu je svetlost dana da bi opstao.

Svetlost dana pred kojom bi se njegova teska okna jos cvrsce zatvarala.

Negde se morala pojaviti pukotina. Vrebala ju je poput uvezbanog provalnika, da gurne polugu u nju i vidi sta ce se dogoditi. Tvrdjava se mogla srusiti, znala je to. Zbog toga je oklevala.

Svaki njegov osmeh bio je njen mali trijumf i morala je dobro paziti da to ne pokaze.

Strah je nagonio da se ponasa kao da je i on samo dobra rekreacija, negde izmedju jutarnjeg trcanja parkom i vecernjeg trcanja na traci. On se smejao i uzdisao i uzvikivao njeno ime i ponekad je u sali uzimao za ruku i trebalo mu je sve vise nje, a to je bio znak da je sve pod kontrolom.

Nista nije bilo pod kontrolom.

Da nije zelela decu, ljubav prema njemu bila bi dobar izgovor.

Da li ih je zelela?

Da se plasila ljubavi, veza sa njim bila bi dobar izbor.
Da je zelela jos nekoga da spasava, nije bilo coveka na svetu kome je toliko trebalo spasavanje od njega samog.

Ponovo bi pozelela da ga pita, pa se setila kako je to prosli put zavrsilo i kako je odrasla od tada.
Sada drzi konce. Cvrsto, obema rukama i zubima, ako zatreba i nema nikoga ko bi joj, tako zauzetoj, obrisao suze koje su je gusile. Nije bilo nikoga ko bi je uverio da je on dobro, da ce biti dobro.

Vise nego ikad, to joj je trebalo onog dana kad je izgubio pacijenta. Prvi put otkad je ona bila tamo. Osecala je kako se vrata zatvaraju. Vrata, prozori, spijunke. Bez treska i dramatike, jednostavno vise nije bio prisutan. Otisao je kuci. Kada joj je smena zavrsila, otisla je i ona.

-Dunja, molim te, nazovi me.

U panici, spremala se, kao da je u pitanju neki njihov obican sastanak. Drhtavim rukama navlacila je farmerke sa niskim strukom koje je on obozavao. Nanela laganu sminku. Pozvala taksi.

Stajala je ispred njegove zgrade. Na njegovom prozoru dve siluete. Njegova i Ivanina. Videla ju je svega dva puta, ali nije joj bilo tesko da je prepozna. Presla je rukom preko njegovog obraza. Intiman gest, za koji je naivno verovala da pripada samo njoj.

Suze su razlivale njenu laganu sminku. Isti taksi ju je vozio kuci. Na sekretarici nije bilo poruka.
Otvorila je ormar i posegnula za crvenom haljinom koju je obukla samo na maskenbalu na fakultetu, kada su se svi prerusavali u nesto sto najvise odudara od njihove unutrasnjosti.

Upadala je lagano i meko u san, kao pero koje se spusta na zemlju, nasmesena.

Telefon je zazvonio.
-Dodji - rekao je, tihim glasom.
Hodala je pustim ulicama, besumnim koracima. Hodala je tesko. Njegov stan bio je daleko.

Kada je konacno stigla do njegove zgrade, pogledala je u prozor njegovog stana. Svetlost u njemu bila je prigusena.
Lift nije radio. Penjala se stepenicama, a razmak izmedju njih kao da je bivao sve veci.

Potpuno iscrpljena, stigla je do njegovog stana. Otvorila je vrata. Svetlost je bila cudna, crvenkasta.
Sve je bilo na svom mestu.

Osim njega.

Lezao je zgrcen na podu, tepih je upijao krv koja je isticala iz njegovih podlaktica.
Zelela je da vrisne, ali glasa nije bilo.
Okrenula mu je glavu i u ocima videla molbu. Nije shvatila, da li je moli da mu pomogne, ili da ga ostavi. Zbog cega bi je onda zvao?
Zgrabila je telefon i pokusala da nazove hitnu. Nije mogla da se seti koje brojeve treba da pritisne.

Iskocila je iz kreveta, pidzama joj je bila mokra od znoja.

Podsvest se igrala sa razumom, surovo.

Istusirala se i vratila u krevet. Nadala se da ce sutra uspeti sakriti od njega obrise tog sna.

Dugo je prelazio dlanom mesto na kom je lezala.
Hoce li se ikada tamo vratiti?
Zeleo je da izgovori to. Ostani.
Zeleo je nekoga pored sebe kad se probudi. Mislio je da vise nikada to nece pozeleti. Ona koja se tamo budila, otisla je. Spakovala svoje stvari, utisnula mu lagani poljubac na usne i otisla, da bude sa nekim sa kim nece biti sama.

Zeleo je nju pored sebe, kad se probudi.

Mozda bi bol zauvek nestao.
Mozda bi glas zauvek nestao.

Mozda bi postali dvostruko jaci.

-Odlazi! - viknuo je u pravcu vrata sa kojih se ponovo zaculo zvono.
Uporno je nastavilo da se oglasava, pa je sada vec tromim korakom dosao do njih.
Omamljenost je nestala u trenutku. Prvo je ugledao par malih stopala, opasanih uskim crnim kaisicima i izvijenih visokim potpeticama. Zatim savrseno oblikovane listove, kolena, malu crnu haljinu koja je nezno omotavala njenu savrsenu straznjicu, struk, ledja, grudi i ostavljala gola ramena, ruke, vrat. Koza joj je sjala. Mirisala je na prolecni suton. Kosa pustena, usne razvucene u osmeh.
Sjajne oci bile su u visini njegovih usana.

Poljubac je ostriga, raspukla visnja. Istrazivanje nepoznatih pecina duse.

Dah mu je mirisao na slatkasto, jako, crno makedonsko vino. Bio je zguzvan, probudjen.

Poljubac je pocetak i kraj.

Naslonila se na njega svom tezinom i oborila ga na kozni kauc. Osetila je hladnocu koze i toplinu mesta na kom je lezao.
Osetila je godine ceznje za njom. Bila je jaka. Bila je ravna njenoj.
Otkopcavala mu je dugme po dugme, gledajuci ga u oci, skoro osvetoljubivo, bile su sve tamnije, kao da nikada nije bilo neznosti u njima.

Da li je?

Njena haljina odletela je samo jednim vestim potezom i jedan okret bio je dovoljan da se nadju na podu.

Njegovo koleno razdvajalo je njena.
Jezik na njenim bradavicama.
Nokti zariveni u njegova ledja.
Eksplozija svetlosti, pa zatim jos jedna.
Sum u usima kroz koji se probijalo njeno ime.
Zaslepljenost je trajala.

Ljubio joj je stomak tik iznad pupka.
Milovala je veliki oziljak na njegovoj nadlaktici.

Gledala je njegovu izduzenu figuru, njegovo lice, izgledao je tako lomljivo i zapanjio ju je vlastiti strah od tog prepoznavanja.
Onda su mu se misici napeli, da bi je prebacio na kauc i nestalo je tog dirljivog i zastrasujuceg krhkog izgleda.
Dok joj je pruzao polupraznu bocu, vec je bio onaj stari.

Onaj kog je volela vise.

-Sutra nas ceka naporan dan.

Obukla se i otpila nekoliko gutljaja. Usne su im jos uvek imale razlicit ukus. Mesavina aroma bila je teska i omamljujuca.

Poljubac. Pocetak i kraj.

Bio je tezak dan, gusti vazduh jedva je dozvoljavao ponekom molekulu da se otkine.
Tek poneki pogled, bacen kao pitanje, uhvacen kao izazov. Na njihovoj orbitalnoj stanici vladala je panika i pometnja.

-Zbog njega? - pitao je Dusan.
Pogledala ga je kao da ju je neko prenuo iz sna.
-Zbog njega si me ostavila? - pokazivao je glavom u Djordjevom pravcu.
-Ne.
-Nikada nisi umela da lazes. Cak te ni on tome nije naucio.

Bio joj je okrenut ledjima i gledao kroz prozor. Pazila je da ne uhvati njen odraz, dok je posmatrala njegov. Odlazio je decak koji je otpusten tog jutra, u pratnji roditelja i sestre. Istinska sreca i ljubav isijavali su iz njih.

To je bio on. Odraz ceznjivog pogleda. Covek s one strane stakla. Uvek s one strane. Na pamet joj je pala "Devojcica sa sibicama". Dugo nije mogla da obrise tragove te misli.

Svi su se medjusobno izbegavali, koliko je to bilo moguce. Kao da je postojalo nesto sto je trebalo reci,kao da je bilo mnogo toga, a niko nije hteo da bude taj.

Do kraja radnog dana, Djordja vise nije videla, Dusan je posmatrao onako tuzno kuceci i to je sve teze podnosila, a Ilija joj je dobacio samo jedan znacajan pogled. Nije mogla da doceka da sedne u auto. Istog trenutka poceo je i pljusak.

Nekoliko sati nakon toga, a mnogo manje pre predlozenog sastanka, trcala je mokrim ulicama.
Djonovi njenih patika sljapkavo su udarali po mokrom betonu.
Ravnomerno.
Tap.
Jos uvek nije odlucila.
Kako moze toliko zeleti nesto sto joj nanosi toliko bola? Gde je nestala njena racionalnost?
Tap.
Kako je on to gleda? Ponekad bi uocila cistu zivotinjsku zelju. Ona nije bila Ivana.
Tap.
Ivana mu je bila ravna. Onih nekoliko puta kada ih je videla zajedno, mislila je kako su savrseni jedno za drugo.
Tap.
Bila je zena sa izgledom dive i britkoscu jednakom njegovoj. Nestvarno savrsena.
Tap.
Da li ju je ikada preboleo? Da li je moguce preboleti nekog takvog?

Stala je i nagnula se napred. Suze su joj kapale u baru, zajedno sa znojem. Naslucivala je previse, predaleko unazad. Videla mnogo toga slomljenog i lose skrpljenog. Neke rane ostale su otvorene.
Plakala je za onim sto je mogao biti, sto su mogli biti. Na ulici nije bilo nikog, cak ni onog dela nje koji prosudjuje i osudjuje. Imala je pravo na poneki jecaj.

22.00. Nece doci. Trebalo mu je to biti jasno. Citavo vece vrteo se po stanu. Nista nije bilo dovoljno dobro. Stideo se sebe svake sekunde, ali to je bilo jace.
Dunuo bi u svaku svecu, a onda malo sacekao, kao da ocitava molitvu na neki njegov, naopaki nacin.
Otvorio je prozor i udisao svezi vazduh, dok je miris sveca izlazio pored njega. Glava je pocinjala da ga boli. Ovoga puta nece dozvoliti bolu da ga preduhitri. Progutao je dve tablete bez vode, opruzio se na kaucu i saltao kanale dok nije pronasao neki na kome su prikazivali sumo rvanje.

Neko je zazvonio na vratima.

Odskocio je. Prisao im je i oklevao nekoliko casaka, a onda ih otvorio. Na njima je stajao Ilija.
Pruzio mu je papirnu vrecu. U njoj su bile svece, vino, pakovanja hrane, sve ono sto je vec imao.
-Mislio sam da ce ti ovo mozda trebati. Jos nije dosla?
Istrgao mu je kesu iz ruku.
-Javila je da ce malo kasniti. A sad - brisi.
Zalupio je vratima pred nosom svog zapanjenog prijatelja. Vratio se na kauc i otvorio bocu vina.

Dusan je usao za njom u ostavu. Usne na usnama, prsti u kosi.
-Cekaj - rekao je.
Zar nije ona bila ta koja je to trebala reci?

-Zelim... zelim vezu sa tobom. - rekao je.

-Dobro nam je ovako. Nemoj sad.

-Tebi je dobro. Ja zelim vise. - gledao je onim psecim, pametnim, iskrenim ocima.

-Zar se nismo dogovorili na pocetku da je ovo samo seks? Ne mogu se upustati u nesto dublje, znas to.

-Ucinilo mi se da vec jeste nesto dublje.

Ali ne sa tobom.

-Zao mi je. Ne mozemo ovako.

Izasla je i nasmesila se. Nije morala mnogo da se trudi. U sta se to pretvarala? Smesak joj je postajao sve gorci. I ona je nesto izgubila, zar ne?

Ponekad bi se ocesao o nju u prolazu. Udahnuo cvetni miris njene kose. Ponekad bi je posmatrao kada niko ne bi video.
Poznavao je svaku krivinu njenog tela, svaku senu na njenom licu.
Slusao ju je pazljivo, cak i kada se pretvarao da je ne slusa i cenio njeno misljenje, uprkos sarkasticnim opaskama kojih mu nikada nije ponestajalo.
Bila je zacudjujuce naivna s obzirom na zivot koji ju je do tad gazio. Optimisticna, saosecajna.
Ipak, postojalo je to nesto bezimeno u njoj, dostupno samo pazljivom posmatracu i on nije znao da li da mu udovolji.
Pitao se kako bi izgledala ispod tog tamnog oblaka koji ga je svuda pratio.

-Ostavila si ga, zar ne? - pitao je izmedju dva zalogaja sendvica.
Samo ga je pogledala, popreko, kao da je stvarno on kriv.

-Sutra. Kod mene. U deset.

Nije rekla nista.

Krenula je kuci i cula kako neko dovikuje njeno ime. Bio je to Ilija, Djordjev najbolji prijatelj. Zapravo, njegov jedini prijatelj.

-Cuo sam za vas sutrasnji dejt.
Prevrnula je ocima.
-Nisam pristala. Zar su uveli ozvucenje u bolnici?

-Molim te - odjednom je postao ozbiljan - budi pazljiva.

-Ne brini, velika sam ja.

-Ne brinem za tebe. Nemoj ga slomiti. Nisi bila tu kada se to dogodilo, iako si verovatno cula svasta. Ne vidis kako te posmatra. Ako ga jos neko povredi, bojim se da vise nikada nece izaci iz svoje ljusture.

-Vidimo se - bilo je sve sto je mogla da kaze. Nesto je bilo lose, nesto joj je stezalo utrobu. Odjednom je pozelela samo da pobegne, daleko od gubitaka i dobitaka, negde gde ce biti svejedno.

-Ana - stenjao je, dok mu je zvuk mlaza iz tusa odnosio glas nekuda daleko od njenih usiju.

-Radoznalost je ubila macku - doviknuo joj je kada je zatvorio slavinu.

-Ali je zadovoljenje vratilo u zivot - nasmejala se.

Sala u kojoj je bilo previse istine. Ugrizla se za usnu.
Nadala se da ce se pojaviti samo sa peskirom oko struka, da ce moci da uziva u njegovim vretenastim misicima i prouci njegove oziljke o kojima su se ispredali mitovi u bolnici.
Izasao je potpuno obucen, u farmerkama i pamucnoj majici sa slikom mrava koji vuce ogroman klas i natpisom High Hopes. Mirisao je na sapun.

-Dobra masaza. Zaradila si dorucak.
Nastranu to sto je bilo dva popodne.

-Nocas ili... pre pola sata? - vragolasto se smesila.

-Nevaljala mala. Ponesi novcanik.

Sunce je sjalo iz sve snage. Ona je zastajala da pomirise svaki cvet, da pomazi svakog psa koji je izgledao iole prijateljski. On je kolutao ocima i vukao je za rukav.

On je bio bodljikavi zbun sa oporim bobicama, ne otrovnim, ali onim koje bi dugo ostavljale ruzan ukus u ustima.

On je bio ofucan stari pas, koji je rezao na ruku koja bi krenula da ga pomazi ili nahrani, ali nije ujedao.

Nekada je bila balerina i zadrzala je mnogo od te gracioznosti. Kao da je lebdela iznad tla, sa svojim razigranim konjskim repom u baletankama i suknjici sa karnerima. Gledao je za njom i mislio na onaj san pre budjenja. Jos uvek nije otisao predaleko.

Seli su uz sam prozor. Palacinke sa slatkim od jagoda i kafa bili su cilj njihove setnje. Posmatrala ga je, otvoreno, zeljno.

-Ne zelis me. To se protivi svim zakonima prirode. Zelis moje strasne price pred spavanje. E, pa tih prica nema. Nemam nista za tebe. Necu ti dozvoliti. - bio je njegov odgovor na njeno "zelim te".
Necu ti dozvoliti - sta? Da me nateras da te zgazim. Znas da mogu.
Kao sto ja znam da to nije ono cega se plasim.

Privukli su pogled ponekog prolaznika.
U slucaju da je prolaznik bio muskarac, ono sto bi mu proletelo kroz glavu bilo bi verovatno nesto kao "Matori vozi dobar auto i ima kucu na moru. Zasto ja nisam taj srecnik?"
Zene su znale. Coveku sa ocima poput njegovih, dovoljan je jedan pogled da pretvori zenu u buktinju.

-Vidimo se sutra. Uzivacu gledajuci Dusana kako pati.

Odleprsala je, a on se vratio u svoj stan, spustio telefonsku slusalicu na sto, stavio Yancey na gramofon i uz "Trouble in Mind" nasuo sebi casu viskija, poprimajuci izgled starca, onoga koji nikada nije napustao ta cetiri zida.

Necujno je dotakla pod prstima stopala. Bio je drveni. Njena soba nije imala drveni pod. Ovo nije bila njena soba.
Zurila je u ogromnu policu sa knjigama koja je izgledala kao da ce se obrusiti na nju i pocela da se priseca protekle noci. Kao da je proslo nekoliko dana. Zapravo i jeste, kada uracuna dezurstvo u bolnici i ono nocasnje, koje jos nije uspela da preradi.

Sunce je bilo visoko. Casovnik je pokazivao jedan; jedan popodne, bilo je ocito. Njen slobodan dan. Obicno je tih dana ustajala u zoru, trcala parkom, pregledala svoju privatnu postu. Ovo nikako nije bio obican dan. Prespavala je sedam sati u komadu, sto se nije dogodilo jos od srednje skole.

Vrata spavace sobe bila su odskrinuta, uska crna traka mamila ju je.

Najbolji nacin da se odupre bio je da sto bolje prouci prostor u kome se nalazila. Prvi put nije uspela da primeti mnogo toga. Dala je otkaz, i dosla da mu to saopsti. Nije vise mogla da boravi u njegovoj blizini. Ocekivala je da ce nesto reci. Ocekivala je da ce je zaustaviti. Gledala ga je u oci i citala samo gomilu zbrkanih signala - ne idi, odlazi, odmah, ne zelim te, zelim te, odmah, umrecu, odlazi, ne znacis mi, ne idi; dok se nije okrenula i otisla.

Bila je u paklu tih dana i tada je prvi put pomislila sta bi se dogodilo kad bi zaista ostala bez njega. Zakljucila je da je to nemoguce. Zakljucila je da to sto ona oseca prema njemu smrt ne moze prekinuti. Zivo joj je iskrsnula slika - ona sedi nakon sahrane na njegovoj stolici u njegovom kaputu koji joj dopire do gleznjeva, hoda kisnim ulicama i cuje njegove korake, leze u krevet i oseca njegov dodir. Bila je sigurna da su jaci od smrti. Zivot je bio taj koji je pravio probleme. Vratila se.

Pogledom je preletela policu sa knjigama, nekim slozenim, nekim naguranim. Manje - vise bile su joj poznate, strucne knjige. Za oko joj je zapela jedna malo dublje gurnuta. Vasko Popa, pesme. Otvorila ju je. Na prvoj strani posveta: Mom voljenom mentoru, Suzana. Prelistavajuci je, naisla je na obelezenu pesmu. Ljubav oblutka. Poslednji put ju je cula od Marka, svog pokojnog muza. Cesto joj je citao poeziju. U tome je uzivao mnogo vise nego ona dok ga je slusala, jer je svemu davao neki drugi ton. Veseliji, laganiji. Izmedju ostalog, to je bilo ono zbog cega ga je volela. Kao da ga nisu zapljuskivale mracne vode. Cak ni kada je umirao.

Uvek je mislila da je ljubav stvar izbora. Odaberes koga ces voleti i onda mu to pokazujes - recima, delima, sto cesce, dok vas smrt ne rastavi.
Ljubav sa Markom bila je takva.
Ljubav prema Djordju bila je van njene kontrole. Izjedala ju je i hranila. On je bio takav. One malobrojne koji su ga voleli umeo je da rasturi na bezbroj komada i za cas ih ponovo sastavi, obogacene i bolje. Samo zato sto moze.

Da li samo zbog toga?

Tiho je presla u kuhinju. Najbolji lek protiv takvih misli bila je dobra, sveza kafa. Sa zadovoljstvom je otkrila da trosi njenu omiljenu vrstu. Zatvorila je vrata kuhinje, jer nije zelela da ga miris probudi. Trebalo joj je da bude sama jos malo.

Uzivala je u svakom gutljaju i gledala oko sebe. Nije bilo ni traga hrani, sto je nije iznenadilo. Gomile casopisa, svuda; medicinski, automobilski, sportski, kompjuterski, tracerski. Uzela je jedan iz oblasti psihologije i iz njega je ispalo pismo. Neotvoreno pismo od njegove majke, poslato pre skoro dva meseca. Znala je da je u losim odnosima sa roditeljima, ali ovo nije bila mrznja prema njima. Ovo je bilo mnogo vise, mnogo teze od toga.

Otsunjala se do njegove sobe. Cula je njegovo disanje. Cula je svoje srce. Otvorila je vrata jos malo, tek toliko da moze da zaviri unutra. Njegova izduzena, tanka figura ocrtavala se ispod pokrivaca. Iza kapaka, oci su mu se ludacki trzale. Sanjao je. Jos jedan pogled i shvatila je prirodu njegovog sna.

Suze su joj zapekle obraze. Bilo je bolno zeleti nekoga toliko.

Sta ako bas tad otvori oci?
On, koji vidi i zna sve.

Povukla se i tada je njegov pogled zakacio njen, jos uvek bez trunke svesnosti u sebi.

 

Nije bilo nicega na ovom svetu u sta bi radije upravila pogled i zadrzala ga tamo koliko mu njegova pravila dozvole.
-Kada bih ti mogla procitati misli, duso...

Videla je u njima humor, inteligenciju, ranjivost, bol, empatiju, toliko izrazenu, da bi bila pogubna kada ne bi bilo svih zidova koji su ga opasavali i cinili od njega, po mnogima, socijalnu nakazu.

Oci su mu bile umorne, ali pogled lucidan i prodoran. To je bilo vazno. Teze od bilo cega, padala joj je zamucenost i tupost njegovog pogleda, kada bi bilo previse svega, kada je nesto moralo olaksati bol.

Zelela je da prati prstom trag svake bore, da nekakvom carolijom ublazi posledice onoga sto ih je izazvalo, nekada davno i nekada ne tako davno.


Mozda to nikada nece saznati, ako je tako bolje za njega, utulice svoju radoznalost, neka ide ova noc, mozda drugu takvu nikada nece dobiti.

-Kakva steta sto nisi bila na predavanjima - danima je torokala njena najbolja drugarica Dunja.
-Pricaju za njega da gaji zmije kod kuce i pacove koje im daje zive. A da ga samo vidis. Izgleda odlicno... mislim i ne samo za svoje godine. Ima tako prodorne oci, a glas... pomalo kao siktanje zmije, ali pristaje mu. Pricaju i da spava sa upravnicom bolnice i da svaki dan rasplace bar jednu sestricu i da ne pegla svoju odecu...
-Disi, Dunja. Po ovome, ne cini mi se da sam nesto propustila. A o cemu je pricao?
-Nesto o zaraznim bolestima.
Obe su prasnule u smeh.
Dunjina fascinacija siktavim plavookim doktorom trajala je nekoliko dana, a onda je utonuo u zaborav.

Sve dok nije procitala da u priznatoj bolnici traze neurologa. Dok je isla na razgovor, srela je nepoznatog coveka, visokog, sa nedefinisanim plavetnilom u ocima. Bilo je neceg nezemaljskog u tom susretu. Kao da se poznaju oduvek. Kada je sela na stolicu nasuprot njega, u njegovim ocima nije videla nikakav znak raspoznavanja.

Oci su joj nekada bile zelene, nekada sive. Sa mnogo nijansi izmedju. Secao se sivih, zabrinutih, kada mu je pozelela lep docek Nove godine. Te noci je bio sam u stanu, pio, pio tablete protiv bolova, zvao roditelje i nije ih nasao, onesvestio se i na kraju se pojavio posle praznika kao da se nista nije dogodilo. Nista se nije dogodilo.

Secao se boje mora koja ga je zapljusnula kada ga je pitala da li mu se dopada.

Secao se smaragdne, kada ga je ugledala na njihovom prvom sastanku koji je zavrsio fijaskom.

Pozeleo je da je stavi na dlan i pazljivo pokrije drugim. Pozeleo ju je tu, na stolu. Pozeleo je da seta sa njom parkom, drzeci je za ruku. Pozeleo je da joj veze nezne zglobove svilenom maramom i ugrize je za vrat.

Zora se budila.

Odjedno, svetla su se upalila, muzika je grunula i ona je bila ta koja je skrenula pogled.

-Nije fer.
-Naravno. Ja sam ovo udesio. Znas da smo bradati i ja kao prst i nokat. Luzeru.
Kikotao se.
-Racun, molim - viknuo je.
-Prebicemo to u subotu uvece - zaskiljio je konobar.

Subota uvece. Vece za poker. Naravno, kako se toga nije setila.

-Tvoj auto je ostao kod bolnice, a moj stan je blizu. Prespavaj kod mene.
Klimnula je glavom i izasli su u jutro, cvrkutavo i mirisno, kakva su samo prolecna jutra posle kise.

Usli su u njegov stan. Razvukao je kauc i namestio ga, dok je ona prala zube prstom. Dao joj je jednu svoju majicu, koja joj je dosezala do kolena.
-Laku noc.
-Ugodno prepodne - odgovorio je i zatvorio vrata za sobom.

Tokom voznje, trudila se da sedi sto dalje od njega, tek toliko da moze da se drzi za njegov struk. Same vibracije motora bile su dovoljne, sve ostalo bilo bi previse. Zatvorila je oci i zamislila da je skroz blizu, da naslanja obraz izmedju njegovih lopatica i udise miris koze.

Osetio je koliko je daleko. Jedan deo njega odahnuo je zbog toga.

Otvorila je oci tek kada su se zaustavili. Prepoznavala je kraj, bila je vec tu. Sada je bilo drugacije. Dolazila je sa njim, a vrata kroz koja su prosli nisu bila vrata njegovog stana.

Lokal u koji su usli nije znala. Bio je uredjen starinski, sa kockastim stolnjacima i dzuboksom. Primetila je njegov lagani pokret glavom upucen konobaru, mozda vlasniku, koji je zakolutao ocima. Nikada nije videla da je neko to ucinio bez posledica.

-Da nisi pisnula nikome o ovom mestu.
-Tajna ce umreti sa mnom.
Oboje su imali podjednake kolicine istinoljubivosti, ali su je nosili na razlicite nacine. On je iznad svega voleo da zna istinu, a ona je morala da je govori, cak i kada je niko ne bi pitao.

-Uvek izvodis devojke ovamo?
-Ne bih ovo nazvao izvodjenjem. Ovo je vise kao... randevu.
Pocela je kisa.
Negde u blizini udario je grom i ostavio ih u mraku i tisini, ali ne zadugo. Stigao je konobar sa njihovim pivom i svecama. Napolju je besnela oluja.

-Hajde da se kladimo. Ako prva skrenes pogled, moraces da kazes svom lepom decaku da raskidate.
-Znaci, igramo ozbiljno. U redu. Ako ti skrenes pogled prvi, moraces jedan dan da dozvolis svima da ti govore ono sto hoce, bez prigovora i bez bezanja, a ja cu se potruditi da ti budem sto blize.

Njegov zivot bio je za druge kao zen-vrt. Kada su im vlastiti zivoti bili u haosu, pokusavali su da srede kockice njegovog. Jezio se od pomisli na sta bi mu zivot licio kada bi ih samo saslusao. O tome da ih poslusa nije bilo govora.
-Kreni malim koracima - bio je savet koji je poslusao te noci i eto gde ga je to dovelo.
Sreca sto on nikada ne gubi.

U svakom slucaju, ona dobija. Odavno je zelela da ostavi svog decka. Reci mu da ga je izgubila u opkladi mozda nije bio najbolji nacin, ali bio je nekakav. Bio je toliko lagan da sa njim nije imala osecaj da vredja uspomenu na svog muza. Toliko lagan, da nije mogao da istisne iz njene glave jedinu misao, jedinu sliku, jedinu zelju.

Klatili su sastavljenim dlanovima - Je'n, dva, tri, sad.