38. Cekanje

-Cast mi je sto sam vas upoznao, bez obzira na okolnosti. Zelim vam puno srece i ako vam nesto bude trebalo, znate gde sam.

Sta sreca, dovraga, ima s tim?

-Hvala - izvukao je jos jedan od svojih ljubaznih, pomirljivih osmeha i namestio ranac na ledjima. Pred njim je bio put, prelaz izmedju zivota unutra i zivota napolju. Bio je suvise kratak. Osecao je da nije spreman. Znao je da nikada nece biti.

Zelela je da upamti svaki trenutak. Da ga upije svim culima i zadrzi u sebi zauvek. Bio je to poslednji dan za snove. Sutra donosi stvarnost. Sutra donosi njega.

Knjigu je procitao u nekoliko dobrih dana i sada je morao da gleda kroz prozor, da ne bi susretao poglede svojih saputnika. Iznenada, prizor velikog Meseca, oduzeo mu je dah. Bio je to samo trenutak, pre nego sto se setio da je taj fenomen samo trik, percepcija iskrivljena nasim zeljama i verovanjima. Na trenutak je pozalio sto je toliko cuda demistifikovano.

On, koji nikada nije verovao u cuda.


Birala je garderobu za sutra. Nije zelela da joj gleda u dekolte, u kolena. Istinu je krio u pogledu, ako je igde istine jos bilo.
Gledala je u veliki, beli mesec, lagano ispijala casu vina.

If you could read my mind love, what a tale my thoughts could tell.
Just like an old time movie, 'bout a ghost from a wishing well.


Osecao se cudno. Za ova dva meseca, dobro je upoznao taj osecaj. Zgrabio je kesu i odjednom su svi pogledi bili upereni u njega. Dodjavola.
Sve u njemu se bunilo, trazilo sigurnost, trazilo da se vrati. Bio je bespomocan. Odjednom su krenule suze. Veliki covek je jecao u smrdljivu kesu, zeleo je samo da postane nevidljiv, a bio je u centru paznje svih putnika, koji nisu slutili da je prizor kom su prisustvovali nesto sasvim ravno cudu.

Lezala je obasjana mesecinom uz laganu vrtoglavicu od teskog vina. Ucinilo joj se da nailazi osmeh, umesto njega iznanadio ju je jecaj iz dubine. Umnozio se u mnoge teske, toliko teske, kao da su cekali decenijama da napuste tamne odaje.
Kao one noci, znala je da je to sto joj se nekontrolisano otima iz utrobe, njegov bol.

In a castle dark or a fortress strong, with chains upon my feet.
You know that ghost is me.
And I will never be set free as long as I'm a ghost that you can't see.

Pukotina je bila tu.


37. U cijim rukama?

Rekli su mu da je najgore proslo i najgore je proslo. Bio je zatvoren za sve oko sebe, bio je zatvoren u samog sebe. Nije imao snage da gleda ljude koji su ga okruzivali, pruzali su tako malo nade.
Svirao je gitaru, tada bi se osecao ako ne ispunjenim, ono bar ne sasvim praznim.
Pricao je svoju pricu, deo po deo. Svaki deo odnosio je sa sobom malo njegove fizicke snage. Nije shvatao vaznost toga, ali bio je suvise slab da bi razmisljao.

Njegova prica. Njegova strasna prica, kojom su mogli plasiti decu u nekom sirotistu iz vremena Olivera Tvista ili Eni Hol. Eto, sta vam se moze dogoditi ako ne budete dobri, poslusni, ili ako ne budete imali srece - kao sto je vec nemate.

Prosla je godina od dogadjaja za koji nije znao cak ni da li bi ga zeleo ponistiti, kada bi to mogao. Poceo je da veruje da sve i nije bilo toliko strasno. Njegova majka je vec bila mrtva i nije to mogla cuti. Ostali su to morali cuti. Zivela je zivot kakav je odabrala. Monstrum nikada nije podigao ruku ni glas na nju. Nije imao od cega da je spasava. Neki deo njegovog srca se cepao, neki drugi zaceljivao. Rekli su mu da je to zivot.
Spavao je sve bolje, apetit mu se vracao, svirao je sve cesce. Blizio se dan njegovog odlaska.

-Zasto ste ovde?
-Zato sto zelim da provedem jos neko vreme na ovoj zemlji, zato sto zelim da provedem jos neko vreme u njenoj blizini.
-Ovo je najromanticnija izjava koju sam ovde cula.
-Boze. Zbog toga sam dosao. Sad vise stvarno ne znam.

Hoce li je citav zivot povezivati sa patnjom kroz koju je ovde prosao?

Blizio se dan njegovog povratka. Price i nagadjanja bili su sve ucestaliji. Gde je mogao biti, sta je mogao raditi. Od egzoticnog ostrva, do pustog ostrva, od upoznavanja svog punoletnog deteta za koje je tek saznao, do pijanki i isprobavanja svih novih psihoaktivnih supstanci.
Nije u tome ucestvovala. Nesto u njoj saputalo je da je istina daleko. Da je na mestu mnogo daljem od tropskog ostrva i mnogo osamljenijem od pustog ostrva. Da prolazi kroz nesto mnogo vaznije od upoznavanja svog punoletnog deteta i da su mu jutra teza od najgoreg mamurluka.
Da ce se vratiti promenjen. Da ne zna da li ce joj se promena svideti.

Da je neraskidivo vezana za nju.




 


36. Pesma

-Kako ste spavali nocas?
-Dobro, cini mi se.
-Da, cini se da jeste. Kako je prosao dorucak?
-Uzeo sam samo ovsene pahuljice sa vodom. Sve ostalo mi se gadilo.
-Dobro, proci ce i to za koji dan. Sasvim lepo napredujete, pogotovo za nekoga ko ne zna zbog cega to radi. Ili se to promenilo?
-Imao sam ideju kad sam dolazio. Jako brzo je nestala.
-Vratice se. Najgore je proslo, verujte mi.
-Verujem.

Prvih nedelja proklinjao je sebe sto je uopste dosao. Zeleo je da umre, ali nije zeleo da on bude egzekutor. Naravno da niko to ne bi uradio umesto njega.
Izgubio je sve ono zbog cega je cenio sebe i zbog cega ga, verovao je, cene drugi. Verovao je da vise nikada nece biti dobar doktor, da mozda vise uopste nece moci biti doktor.

Nestala je njegova radoznalost, smisao za humor, cak i sarkazam. U ogledalu je video lobanju presvucenu belom vlaznom kozom, oci oivicene crnim kolutovima, suve, ispucale usne. Onda bi zamislio njen odraz pored svog i slika je bila takva da ga je naterala da zagrize sopstvenu ruku. Pomislio je da mu komad otkinutog mesa sigurno nece obezbediti kartu za normalan zivot. Urolao je jednu svoju majicu i zagrizao nju. Kao pas. Ofucani, stari pas, koji vise nije mogao ni da rezi.

------------------------------------------------------------------------------------------

Proslo je sest nedelja. Postajala je sve nervoznija. Detaljno je procesljala sadrzaj njegovog racunara. Tu, naravno, nije bilo nikakvih tragova koji bi je odveli do saznanja o tome kuda je i zbog cega otisao.
Masta se razbuktavala, nametala scenarije iz losih romana i sapunica. Jedna ideja joj kroz sve to nije davala mira.
Usla je kod Ilije bez kucanja.

-Kako si samo znala da mi bas to nedostaje otkad je otisao?
-Ima li on tumor na mozgu?
-Molim?
-Tumor na mozgu. Da li ga Djordje ima?
-Ne. Otkud sad to?
-Pa, sve upucuje na to.
-Ne. Sve upucuje na nesto sto je teze prihvatiti. Znas to, Ana. Znas. To je on, uzmi ili ostavi.

Uzdahnula je. To je bio on. Ali sta je bilo to?

Vratila se u njegovu kancelariju. Odlucila da otvori njegovu ladicu sa zakljucanim blagom, po svaku cenu. Na srecu, znala je nesto o tome, zahvaljujuci ponovo svom bivsem decku. Smirila je ruke. Skljocnulo je.
Ladica je bila uredno ispraznjena, ni traga njegovim ampulama i tabletama. Samo papir zaglavljen na dnu.
Izvukla ga je. Bio je vec pozuteo, bila je to pesma, napisana necim sto je mogao biti njegov rukopis od pre mnogo godina.
Dok ju je citala prozela ju je najdublja jeza.

Genius Child

This is a song for the genius child.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Nobody loves a genius child.

Can you love an eagle,
Tame or wild?
Can you love an eagle,
Wild or tame?
Can you love a monster
Of frightening name?

Nobody loves a genius child.

Kill him - and let his soul run wild.


Bacila se na pretrazivanje i odahnula. Pesmu nije napisao on, bio je to Langston Hughes, pesnik afroamerickog porekla iz prve polovine proslog veka.
A onda joj se srce steglo. Suze su tekle bez glasa.
To je bilo to.
Uzela je papir i olovku i napisala:

Genius Man

This is a song for the genius man.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Somebody loves a genius man.

He's not an eagle,
Wild or tame.
He's not an eagle,
Tame or wild.
He's not a monster
Of frightening name.

Somebody loves a genius man.

Love him - and let his soul run free.
    







 


35. Nit 3

Sve greske i prestupi pocinjeni u istoriji covecanstva, cinili su mu se tako malima u poredjenju sa onim sto je on ucinio.
Bolelo ga je da gleda u odstampana slova. Bolelo ga je da slusa muziku. Bolelo ga je cak i da cuje zvuk vode koja bi sprala sadrzaj njegovog zeluca iz wc solje. Pritisnuo je dugme i poklopio usi dlanovima. Otkrio je da mu prija da steze slepoocnice.
U glavi mu je bio pravi kovitlac reci, slika, koji nije prestajao i postajao je neizdrziv.
Iscepao je prvi list knjige i zavrnuo rukav. Posle brojnih neuspesnih pokusaja, napravio je nekoliko posekotina na podlaktici. Uzeo je krisku limuna, preostalu od rucka i iscedio je na posekotine. Olaksanje je bilo trenutno.
Pokrio se preko glave. Celo telo mu je pulsiralo. Osecao je da koza pocinje da mu se skuplja. Kao da je sve oko njega podrhtavalo.
Na vratima se zaculo kucanje.
-Vreme je.

Uredno je precrtavala dane.
Vise niko nije pricao o njemu.
Svake veceri provela bi neko vreme zavaljena u njegovu ergonomsku stolicu. Ispod nametljivog mirisa koze, osecala je blagi miris njegove koze. Prelazila je prstom preko usana.
Lozinka njegovog racunara ostala je nepromenjena. Razvrstavala mu je postu, odgovarala kad joj se ucinilo potrebnim. Pila je kafu iz njegove omiljene crvene solje. Igrala se njegovom lopticom-skocicom. Pokusavala da zonglira predmetima razlicitih oblika i smejala se svojim neuspesima.
Smisljala je igre koje ce igrati kada se vrati.
Trudila se da vrati svoj predjasnji izgled. Ustajala je u zoru, trcala prohladnim, maglovitim ulicama. Rumenilo joj se vracalo u obraze, telo je dobijalo stare obline.
Odlucila je da pocasti sebe predmetom za kojim je dugo zudela. Nije ga videla neko vreme, ali nadala se da su ga samo sklonili iz izloga.
Zvonce je najavilo njen ulazak u mirisnu, starinsku prodavnicu. Iza pulta pojavila se zena koja joj je bila odnekud poznata.
-Izvolite?
-Mmm... da li jos uvek imate beli svileni korzet sa cipkom, koji je stajao u levom uglu izloga? - bila je uzbudjena i zbunjena kao devojcica.
Prodavacica ju je radoznalo posmatrala. Onda se nasmesila.
-Ne, prodala sam ga - nastavila je da je posmatra.
Osecala je da pocinje da crveni.
-Hvala, dovidjenja - zbrzala je, jedva cekajuci da izadje napolje.
-Dovidjenja. Sigurna sam da cete se vec negde sresti.
-Kakva zena - promrmljala je kad je izasla napolje. Pored svega, bila je simpaticna, i jedino to je sprecilo da je, kada se vratila unutra pita da li bi joj gledala u dlan.
-Sta ste mislili kad ste rekli ono?
-Nista posebno, duso. Cini mi se da ga mnogo zelite, a ja sam stara, romanticna budala koja veruje da se velike zelje ostvaruju.
Razmenile su osmehe i drugi put je na ulicu izasla mirnija.
I tuznija.
Jer ona nije bila romanticna. Nije zaista verovala. Samo je osecala da nema izbora.

Osecala je da mora da veruje za dvoje.


34. Nada

Koraci su joj odjekivali praznim hodnicima. Sve je bilo kao nekada. Sve, osim nje.

Koraci su mu odjekivali praznim hodnicima, sprat iznad. Jos jednom je proverio svoju kancelariju. Ostavio je sve kao da ce se sutra vratiti.
Produzio je u Ilijinu. Na parcetu papira napisao je "Obecavam da cu se vratiti". Oklevao je nekoliko trenutaka, a zatim zguzvao papir i strpao ga u dzep. Takvo obecanje samo bi izazvalo opravdanu sumnju. Ostavio je sve kao da nije tu ni bio.
Pomislio je da nije ni trebao biti.
Iz mracne dubine javio se glas.

Nadao si se da ces je sresti. Nadao si se da ces dobiti nekakav znak. Kao onda. Jos neki trenutak za vecnost.

Namestio je ranac na ledjima i pozvao lift. Magla mu se uvek uvlacila duboko u kosti i podsecala ga na sve udarce koje je primio. Zaustavio je prvi taksi, kako bi se sto pre sklonio. "Do prodavnice 'Sofija', niz bulevar."

Gledala je kroz prozor ulicu, koja je postajala sve zivlja. Nadala se da je cuo da se vraca. Nadala se da ce doci ranije, da ce ga videti kako dolazi, dobiti neki trenutak samo za njih dvoje. Kao onda. Umesto toga, videla je kako odlazi.
Nije imala mnogo vremena za razmisljanje. Uskoro je bila gotovo oborena zagrljajima dobrodoslice. Smesila se i odgovarala na pitanja i postavljala pitanja i radila sve ono sto socijalne norme nalazu u takvim situacijama i nije videla casa da uhvati Iliju nasamo.
-Gde je on? - ispalila je pre nego sto je sasvim shvatila formu svog pitanja.
-Od danas je na godisnjem - Ilija ju je pogledao saosecajno - dva meseca.
-Ima li to veze sa mojim povratkom? - nastavila je, nemajuci snage za pakovanje i ukrasavanje.
-Nije nista rekao, ali mislim da ima. Mislim da nije spreman da se suoci sa tobom.
-Ok, razumem. Razumem. Da li je rekao kako ce provesti odmor?
-Rekao je samo da ce otputovati, mislim da vec jeste.
-Dakle, cekamo.
-Cekamo - uzdahnuo je Ilija.
Osmeh ju je uhvatio nespremnu da mu se odupre, iako niceg veselog u svemu tome nije bilo.

Jos uvek je verovala u njega.

-Kako je moj najdrazi doktor? - Sofija se pretopila u veliki, topli osmeh.
-Dobro, sasvim dobro.
-Moram priznati da mi ne izgledate tako. Iako, naravno, ne zelim da zabadam nos - nasmejala se. -Putujete?
-Da, idem na odmor.
-Savrseno, vidi se da vam je potreban. Sta mogu da ucinim za vas?
-Ne znam da li mozete. Korzet koji sam kupio bio je namenjen zeni koju volim.
-Bio?
-Nije ga dobila, pre toga je slucajno unisten. Da li biste pokusali da napravite isti takav?
Sofija se vidno sneveselila.
-Zao mi je sto sam vas rastuzio.
-Sigurna sam da je vama bilo teze - pogledala ga je blago. -Ja sam ga kreirala, mozda je pravo vreme da isprobam svoje krojacke vestine - nasmesila se.
-Vracam se za dva meseca.
-Bice gotov.
Nisu joj bile potrebne reci da shvati koliko joj je zahvalan.

Pronasao je svoje mesto u autobusu, izvadio karticu iz mobilnog, namestio se udobno koliko je mogao i utonuo u san.


33. Neznost

Nije predvideo takav razvoj dogadjaja, a opet, kao da je bio spreman. Pravi sin svog oca, oficira. Najezio se na tu pomisao.
Svetlo je bilo priguseno, sa plejliste pozdravljao ga je najsareniji izbor izvodjaca. Nije mogao da priusti sebi muziku koja ga je vezivala za bilo sta sto je proslo.

Ne nocas.

Dovoljno je bilo sto je prelistavao album sa zamrznutim nekim srecnijim trenucima, nekim srecnijim ljudima. Nasmejana Ivana jede lubenicu kasikom. On, probudjen nasmejan. Serija smesnih grimasa koje su pravili.

"Why does it always rain on me?"

Fotografije su ga uveravale u nesto drugo, nije se toga secao. Iza svakog osmeha, video je bol, video je jedno srce koje krvari, jedan zivot koji juri ka svom kraju grcevito se hvatajuci za svaki privid cvrstog uporista.

Sa ekrana posmatralo ga je ozbiljno Anino lice, ovekoveceno na dodeli nagrada za najbolje studente. Tako je izgledala i onog dana kada ju je prvi put video. Na ulici se mimoisao sa neznom devojkom visokih jagodica i razigranog konjskog repa. Pogledi su im se sreli, imala je sivozelene oci mora u zimskim danima, pogodila ga je misao tako nesvojstvena njemu - da se poznaju oduvek. Kasnije, u njegovoj kancelariji pokusavao je da uhvati odgovor, ali nista osim tesko zauzdavane treme nije uspeo da pronadje.

Zasto si otisla?

Naravno da je znao zasto je otisla. Zeleo je samo da je nauci necemu, da ostavi nesto dobro ovom svetu. Da je mogao predvideti makar delic onoga sto se dogodilo, nikada joj ne bi dao posao.
Nije bilo nicega na ovom svetu sto mu je bilo toliko dragoceno.

Zasto se vracas?

Na to pitanje nije imao odgovor.

Popio je dovoljno tableta da ga otupe za dan koji je predstojao i dovoljno kafe da ga odrzi budnim.
Pakovao je svoje stvari. Ajpod, Dikensova "Velika ocekivanja", trenerke i majice. Znao je da ce mu biti itekako potrebne.
Dnevno svetlo se jedva probijalo kroz gustu maglu. Savrsen pocetak poslednjeg dana zivota na kakav je navikao.

Uzeo je taksi i uputio se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Iskocila je iz kreveta nasmejana, u zoru. Tusirala se pevuseci, pazljivo odabrala garderobu. Pojela je svoje pahuljice s apetitom. Gledala je sve neraspakovane kutije, otvorila prozor i udisala vlazni, prljavi vazduh, duboko i zeljno kao da je u najlepsoj kedrovoj sumi. Bila je kod kuce.

Mesto je nije drzalo. I dalje nije znala kako ce se suociti sa onim sto je ceka, ali odlucila je da prosto saceka i vidi sta ce se dogoditi. Prezivela je i strasnije.

Da li je zaista?

Odmahnula je rukom, kao da je ta misao komarac kog ce stvarno tako oterati. Iz starog dnevnika, koji dugo nije otvarala, izvukla je njegovu fotografiju, krisom snimljenu, na kojoj mu je lice bilo onakvo kakvo nikada svesno nije pokazivao svetu. Pozelela je, kao kada je bila mala i citala "Meri Popins", da udje u tu fotografiju. Jos uvek je bio njen carobnjak. Jos uvek je bio njen razlog da ujutro ustane iz kreveta, za sta joj je cesto trebalo nista manje od carolije. Posle nekoliko minuta posmatranja njegovog lica, osecala je kako joj utrobu rastace najdublja neznost, osecaj kog je bila lisena svih tih meseci i bila je sigurna da je ucinila pravu stvar.

Uzela je taksi i uputila se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.


32. Jutro

Prvo sto je ugledala kad se probudila, bila je njena omiljena reprodukcija, uramljena i okacena na zid u koji bi gledala kad se probudi. Bila je to Pikasova "Devojka pred ogledalom". Dobila ju je kad je maturirala od svog mnogo starijeg komsije, sa kojim, prerano odrasla, volela da se druzi od najranijeg detinjstva. Od tada ju je nosila svuda sa sobom. Pratila je mnoga njena raspolozenja, za svako je imala po neko znacenje.

Tog jutra, jedino sto je na njoj videla, bilo je plavetnilo. Plavetnilo koje je do tad bilo pritajeno, zasenjeno drugim bojama, plavetnilo njene nade.
Nesto ju je zuljalo ispod stomaka. Izvukla je telefon i mahinalno proverila da li jos uvek radi. Tada se setila nocasnjeg razgovora. Shvatila je da se osmehuje.

Jos uvek nije bila sigurna.
Kako ce se suociti sa njim?
Pomislila je da je suvise slaba za tako nesto, a opet, ovo je bila mozda jedina prilika.

Prilika da se vrati kuci.

Ponavljala se scena slicna nocasnjoj. Hodala je sa telefonom pritisnutim uz stomak. Ostavljala ga, spremala dorucak. Gledala u dorucak, uzimala telefon. Pritiskala brojeve, prekidala vezu.
Zazmurila je i otipkala sve brojeve.
-Dobar dan, Ana ovde.
-Ana, duso, kako si od jutros?
-Bolje, mnogo bolje. Odlucila sam, vracam se.
-Radujem se zbog toga, verujem da je to dobra odluka, iako je nisam ocekivala tako brzo.
-Kako je... tu? - progutala je knedlu.
-Sve je manje-vise isto, ne cekaju te nikakva neprijatna iznenadjenja, ne brini. Svima ce biti drago sto se vracas.

Svima?


-Kako je... kako je on? - prevalila je konacno pitanje koje je cekalo toliko dugo da bude postavljeno.
-On kao on, znas vec. - zacutala je nakratko.
-Cini mi se da nije bas dobro, jos od tvog odlaska. Umrla mu je majka proslog oktobra, napravio je neki cirkus na sahrani. Jos se vise zatvorio i kao da je otupeo. Brinem za njega. Izvini, duso, ovo ti bas nije najlepsa pozivnica. Bice on dobro, znas ga, znas da moze podneti sve. Radovace se sto se vracas.

Da li ga zna? Moze li iko podneti sve?

-Danas cu dati otkaz i pocinjem pakovanje.
-Jedva cekam da nam dodjes.

Smesila se dok je jela svoj prvi dorucak u poslednja dva meseca.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Ilija je skoro trcao hodnikom do Djordjeve kancelarije. Upao je unutra bez kucanja i viknuo "Ana se vraca!".
Djordje je gledao u monitor. Rekao je samo "Ok".
-Ok?! To je sve?! Neces me nista pitati?
-Moram da zavrsim sa ovim papirima.
-Otkad se ti bakces papirima?
Nije odgovorio. Samo ga je pogledao i taj pogled je bio dovoljan da ga izvede iz kancelarije, bez reci.
Reci su dosle kada se vratio u svoju. Nizale su se psovke za koje i nije znao da ih zna, dok nisu oterale njegov bes i ostao je ponovo sam sa osecajem, koji se nije mogao ni izraziti, ni ublaziti.


31. Poziv u noci

Lezala je umotana u svoje omiljeno cebe, bez snage da se pomeri, bez snage da promeni program na tv-u. A onda, lagano - Velika si ti devojka - ustala je i nasula sebi solju hladne kafe. Iz ogledala, po feng-sui savetima pozicioniranog u kuhinji, u nju je zurilo ispijeno, bledo lice. Bio je to isti onaj odraz koji ju je pozdravio iz ogledala kada se, pre nesto vise od godinu dana, oprastala od svog dotadasnjeg zivota.

Zelela je da bude srecna. Verovala je da ce konacno biti. Da konacno jeste. Umesto toga, zivot je izvukao jos neki trik iz sesira. Zivot koji nije bio na njenoj strani. Skoro da je osecala kako je napusta. Znala je da ljudi ipak ne umiru samo zbog toga sto su beskrajno nesrecni i iscrpljeni i da je ceka jos mnogo takvih veceri.

Pila je kafu sitnim gutljajima.

-Nije problem u tome sto nisi spremna za dete, problem je u tome sto ne zelis dete sa mnom.

Jos uvek nije znala da li je to istina.

Uzela je telefon i drzala ga u oznojenoj saci nekoliko minuta, pre nego sto je otipkala dugacak niz brojeva sa papirica zakacenog za frizider.
Niko se nije javio. Trebala je prijatelja vise nego ikad. Dunja je bas pre njenog razvoda odlucila da ipak zeli da bude deo svetog trojstva koje su cinili muskarac, zena i dete. Zatvorila je kliniku, pre toga joj obezbedivsi posao u lokalnoj bolnici i otputovala u London.

Roditelje nije mogla da nazove. Poslednje sto joj je trebalo, bilo je da se jos jednom uveri koliko im nije stalo do nje.
Razmisljala je kakva bi Iva bila. Kako bi divno bilo imati sestru.
Bila je sama. Nikada u zivotu tako sama.

Bila je topla, rana jesen, ali ona je cvokotala od hladnoce. Cvrsce je omotala cebe oko svog mrsavog tela.

Ponovo je uzela telefon. Setala po stanu drzeci ga. Ostavila ga na stolu, a onda se ponovo vratila po njega.
Otipkala bi nekoliko brojeva, a onda prekidala vezu.
Bilo je kasno. Bilo je neprimereno.
Bilo joj je neophodno. Zrno nade. Prijateljski, poznati glas.

-Dobro vece, Ana ovde. Izvinite ako sam vas probudila.
Naravno da ju je probudila. Upravnicin glas bio je promukao, ali ipak topao i lagano zabrinut, kada je rekla:
-Ana, tako je lepo cuti te. Kako si? Kako suprug, kako posao?
-Dobro, sasvim dobro.
-Sta nije u redu, duso?
-Razvela sam se. Klinika se zatvorila. Radim u bolnici. Tamo je sasvim dobro, imam dobru platu i svi su fini, ali nisam kod kuce - sada je vec jecala u slusalicu.
-Hej, hej. Duso, tako mi je zao. Sigurno si videla da je tvoje mesto ovde upraznjeno. Da li je ovde tvoja kuca?
-Ne znam, ne znam, mislim...
-Slusaj. Isplaci se, odspavaj. Uzmi nekoliko dana da razmislis. Ako ti treba samo neko za razgovor, znas da me mozes nazvati.

Plakala je dugo, dugo, ne susprezuci jecaje cak ni kad su komsije pocele da joj lupaju u zid.
Sakupila je dovoljno snage da se istusira i obuce pidzamu. Legla je u krevet, zagrlila telefon kao najdrazeg medu iz detinjstva i zaspala snom dubokim, mirnim, isceljujucim.



 


30. Mirno more

Podigla je veo i poljubila Marka. Bacila je loptasti buket od belih ruza i nije morala da se okrene da bi znala ko ga je uhvatio. Dunja je vristala od srece, vec lagano pijana.

Ona nije pozelela da vristi od srece.

Sve je bilo tacno onako kako bi trebalo biti, a takve situacije nikada ne izazivaju burne reakcije. Izuzev burne Dunje, sve je bilo bas po ukusu njenih roditelja. Mirno more. Ono koje zahteva dobar motor, ili vesla i snazne ruke, da bi se nekuda stiglo.

Da li su njene ruke jos dovoljno snazne?

Zajedno su zasekli svadbenu tortu. Zaplesali uz "You are my home".

Preneo ju je preko praga i spustio na svileni prekrivac. Pazljivo skinuo njenu po meri sivenu vencanicu, ljubio je nezno.
Vodili su ljubav dugo, ona je uzdisala i jecala, noc je bila tamna, postelja je bila svilena i bela kao njena svilena bela koza i ko bi jos primetio sve nezne nijanse koje su se ugnjezdile izmedju zadovoljstva i tuge?

Onaj koji vidi i zna sve.

Zatvarala se, kao cvet, kao skoljka, kao sanjive oci. Lagano. Sumrak je vec tu. Oko nje bilo je mirno, svileno more. Mrtvo.

Zagrlila je Marka snaznije.

Sutradan su otisli na svoj kratki medeni mesec. Bio je sav od meda i zagrljaja, jagoda i sampanjca, svile i cipke i pucketanja vatre iz kamina. Sve je bilo tacno onako kako bi trebalo biti.

--------------------------------------------------------------------------------------------

San je odnosio sve. Kao talas koji naidje i povuce u okean sve sto ce na dnu postati tako malo i beznacajno, a kroz neko vreme i neprepoznatljivo.
Koristio je svaki slobodan trenutak da se prepusti.

-Dolazim veceras na finale, pravicu tvoje omiljene lazanje - Ilija je cekao reakciju sa grcem u stomaku.
-Ok- odgovorio je kratko. Vise se nije durio zbog vencanja.
Tako se bar cinilo.

Pozvonio je, noseci dve ogromne vrece. Niko nije odgovarao. Uhvatio je kvaku, bilo je otkljucano. Djordje je lezao na kaucu. Najcrnje misli su ga zgrabile i zakucale za mesto na kom je stajao. Onda je video da mu se grudni kos ravnomerno podize i spusta i shvatio je da spava.
Zbog necega, nije mu potpuno laknulo.
Pretrazio je ladice i bacio tablete za spavanje u wc solju.
Zbog necega, nije verovao da to ima bilo kakve svrhe.

Njegov prijatelj bio je sam u mracnom i hladnom svetu koji je stvorio u svojoj glavi i on nije mogao da smisli nacin da ga odatle izvede.





 


29. Tresak

Poslednji dan novembra osvanuo je ususkan u snezni ogrtac. Savrsen dan za decu, zaljubljene i one od prirode romanticno sazdane. Za njega je to bio samo dan kada mora ocistiti prilaz garazi i pokusavati da ne vidi sva ozarena lica oko sebe.

Tog dana primili su novu pacijentkinju sa simptomima upale pluca. Bila je to jos jedna zavrzlama u njegovom zivotu - pamtio je lica svih ljudi sa kojima je ikada stupio u kontakt.
Ispostavilo se da i pacijentkinja ima slican problem. Siroko se osmehnula se kada ga je ugledala i to je bila reakcija koju odavno nije doziveo.
-Vi ste kupili onaj divni korzet.
Klimnuo je glavom.
-Izvinite sto zabadam nos, ali taj komad je bio zaista poseban, da li je dama bila zadovoljna? Da li joj odgovara?
-Prezadovoljna. Savrseno joj pristaje.
Izvukao je najsrdacniji osmeh iz svoje siromasne kolekcije. Bakica ga je dirnula, na neki nacin i jednostavno nije mogao da joj kaze da je dragoceni komad zavrsio u kanti za smece, natopljen njegovom krvlju, na dan sahrane njegove majke, i da ga dama kojoj je bio namenjen nikada nije videla.

Za razliku od kolekcije osmeha, kolekcija njegovih aveti bila je obogacena za jednu, koja se spremala da zauzme mesto na prestolu.

Sedeo je za racunarom. Ryan Adams pevao je "Desire". Osecao je kako mu se dlanovi znoje. Obrisao ih je o svoje stare somotke. Ukucao njeno ime. Ugledao ga na spisku vencanih onlajn izdanja lokalnih novina iz grada stotinama kilometara udaljenog.

Odjednom, postali su mu jasni svi oni pogledi koji su mu svrdlali ledja u prolazu.

Usao je u Ilijinu kancelariju i bacio mu otstampanu stranicu pod nos.
-Ti si znao za ovo?
Ilija je cutao.
-O, Boze. Nemoj mi samo reci da si bio na vencanju. Nisi bio, bili smo zajedno u subotu.
-Vencanje je bilo samo za najblize.
-Odakle to, dovraga, znas?! U stvari, ne zelim da znam.
Zalupio je vrata za sobom. To nije uspelo da ponisti poslednjih pola sata. Nije zadrzalo ono sto nije zeleo da zna sa druge strane. Nije uplasilo cinjenicu koja je prestravila njega - vise nema pravo na lepe uspomene.

Tog dana prestao je da ukucava njeno ime.
Te veceri shvatio je sta znaci "lezati zagledan u tavanicu sa usima punim suza".


28. Sadasnjost

-Nista ne brini, oni su divni.
Nije brinula. Nije to bio taj osecaj.
Bili su divni. Ona - mala, slatka uciteljica pred penzijom, on - arhitekta u penziji, oboje su ocigledno uzivali u nadolazecem zlatnom dobu.
Njome su bili neprikriveno odusevljeni, kao sto su vec bili odusevljeni roditelji svih njenih partnera.
Ona je bila devojka za upoznavanje sa roditeljima.
Nisu preterivali sa fotografijama i dogodvstinama iz detinjstva. To joj se svidelo. Bili su fokusirani na buducnost. To joj se uopste nije svidelo.
Toliko je zelela da zivi u sadasnjosti.

Ispod te zelje skrio se citav copor cupavih bauka. Sve ono sto je svojom uvezbanom metlom uredno spremala pod tepih. Zavist. Strah. Slike.

Uljudno se smeskala i neprimetno vrpoljila.

A onda, kada je te veceri kleknuo i pruzio joj prsten, savrsen prsten, na tepihu od ruza, uz ljubavnu pesmu, najlepsu od svih i treperenje bezbroj sveca, i drhtavim glasom je zamolio da se uda za njega, klimnula je glavom i briznula u plac.

Dunja ju je grlila dugo. Zagrljaj je bio samo malo duzi, nego sto bi obican "tako sam srecna zbog vas" zagrljaj trajao.

--------------------------------------------------------------------------------------

Ukucavao je njeno ime u pretrazivace. Izlazili su samo njeni stari radovi. To je postajalo njegova svakodnevna aktivnost. Nije znao zbog cega, nije cak znao ni da li bi zeleo da ugleda nesto novo, da se uveri da nije sav svoj talenat i godine truda bacila u vodu.
Jednostavno, to sto bi ukucao njeno ime i zatim ga ugledao na monitoru, nekako ga je cinilo sigurnim da ona negde postoji, zivi.

Da njegova najdragocenija uspomena nije bila samo anestezija.