Phedre no Delaunay

Nikolin tata vozio me prema bolnici. Bili smo vrlo tihi, iako je on izgledao mnogo bolje nego onda kada je dosao da me poseti. Cutanje mi ovog puta nije prijalo. Na srecu, on ga je prekinuo.
-Ne moras se plasiti, Nikola je kao kada si ga upoznao. Ne sme jos da ustaje iz kreveta, ali vise ne uzima lekove protiv bolova i nije vise pospan. Sam je trazio da mu ih ukinu.  
Bio je ponosan na njega, osetio sam to u glasu, ali to mi je malo smetalo. Mislio sam o tome da je Nikola decak, kao i ja i da ja, u takvoj situaciji, ne bih voleo da se moji roditelji ponasaju tako.

U godinama koje su sledile, to se nije mnogo promenilo. Svi njegovi prijatelji bili su takvi. Oni pravi. Koji hvataju kada padas, jer ponekad se povredjena sujeta lakse leci. Zvali smo to 'plava zirafa sa roza tufnama'. Ona koja lepo prolazi zirafogradom, zna da je plava, ali se ostali toliko trude da to ne vide, da ona pocne da sumnja. Neki od ostalih misle da je obdarena supermocima.
-Ma, neka bulji, ne vidja se plava zirafa bas svaki cas.

Nikola je lezao, zatvorenih ociju. Polako sam prisao, nisam hteo da ga probudim. Otvorio ih je tako naglo i okrenuo glavu prema meni, da sam ustuknuo, zapeo za susedni krevet i seo na njega. Srecom, bio je prazan.

-Tu inace lezi jedan deda, steta sto je izasao da proseta, bas bi mi ucinio uslugu. - prasnuo je u smeh.
Laknulo mi je. To je stvarno bio on.

-Kako si?
-E, ovo me pitaju sto puta na dan. Ali ti me pitas prvi put, pa ti necu razbiti nos. Dosadno mi je. Nedostaje mi da budem napolju. Boli me. Zasiven sam kao Frankenstajnovo cudoviste i imam dosta metala u sebi za escajg za dvanaest osoba... dobro, sest.
-Aha. Zao mi je sto te boli. A kako moze da ti bude dosadno pored ovoliko knjiga? - odmerio sam gomilu na njegovom ormaricu i jos nekoliko crteza prebacenih preko.
-Pa, imam puno vremena. Znas li koliko je 24 sata? Trazicu one tabletice nazad.
-Sta to crtas?
-Isprobavam nesto, video sam u jednoj knjizi.
Dodao mi je papir. Na njemu je bila neka zvrljotina. Polako ga je ukosio i predamnom se ukazao leptir.
-Vauuuuu.
Sledeci papir morao je da se urola da bi se videlo stepeniste. Bio sam odusevljen.
-Ovaj je za tebe, znao sam da dolazis danas, pa sam ti ga spremio.
Jos jedna zvrljotina. Nije hteo da mi kaze kako da ga namestim. Rekao je da cu se snaci.

Vreme za posete je proslo, usao je njegov tata, pomilovao ga po glavi i krenuli smo kuci.
-Dodji ponovo, volim da vidim nekog normalnog ovde - vikao je preko sobe.
Njegov tata se nasmesio uglom usana i slegnuo ramenima.

*

Papir je i danas sa mnom. Uvek je bio i uvek ce biti.

U subotu, nazove me drugarica, ja usred guzve i galame, pokusavam da natrefim broj licne karte. Ono sto sam ja shvatila bilo je: u problemu je, dolazi monahinja koja je mislila da je ona jos tu, treba negde da prenoci, stize oko 1 nocu, da li bih mogla da je primim, ali obavezno da je strpam u krevet. Ja, naravno, pristanem, ma dobra sam, na lebac da me mazes.
Predvece namestim krevet, spremim voce i hleba, sve sto prilici.
Posle jedan, vec malo nervozna, pustim sebi "crvenu violinu" (dobar film, uzgred, sjajno ukomponovana prica).
U tri zakljucim da nece doci, namestim sebi krevet. Ritualno se prevrcem i obrcem.
Zvoni mi mobilni. Cetiri nula nesto. Ovde ta i ta. Pred mojom kapijom.
Izadjem u slafroku, otkljucam zeni, nesto mi ne lici na monahinju, al ajde.
Izvini, pa hvala, pa triput izvini, pa dvaput hvala i tako...
Stigla je ona ranije, ali je sedela na autobuskoj, da mi ne smeta. Onda je zeni koja tamo radi navodno zavrsila smena, pa je zakljucala i otisla da spava. Mozda stvarno jeste, ali ona se vraca iz manastira, nema vise niko postovanja - tu sam vec pomislila da mi se 'priculo'.
Dam joj peskir, tamo je kupatilo, ovde vecera/dorucak, ovde krevet.
Nece ona da jede, ima svoj caj. Svaki put kad gucne, namrgodi se. Ponudim da joj skuvam svez, nece.
Samo ce da se izuje. Ajme.
Nece ni da legne, sedece, pa cim malo svane, krece.
U 5 minuta saznah da je ona monahinjina mama, da se boji mraka, otvorenog, zatvorenog, pasa, macaka, miseva, buba, ljudi, samoce.
Da joj pozajmim pare za taksi? Ne, ne, nikako, nece da me opterecuje.
Obukla se ja, vidim nema nama spavanja.
Svaki minut gleda kroz prozor, pa u sat.
A onda malo da pricamo, jer ja cutim, pa da se ne dosadjujem.
Svarih savete koje molitve da citam, kol'ko da postim, nekako i kovanje u zvezde ljudi koje bih i ja tamo poslala, samo da budu sto dalje odavde.
Kad je otvorila temu 'vracke', ja graknuh - 'Molim vas, nemojte, ne volim o tome da pricam'.
Naravno, nije shvatila da to znaci da ne volim ni da mi o tome pricaju, morala sam obaska da napomenem.
Ali, to postoji i Backa... Stoooop.
Ali...
Ali...
Svanulo uveliko, ona se vec odavno ne okrece ka prozoru. Ja diskretno istezem vrat prema istom, bez efekta.

Nekako smo se rastale posle sedam, ispratila sam je do coska i zavrnula da kupim cigarete. Oooo, nikad mi jace nisu trebale.

Ona je sve to stvarno mislila. O nesmetanju i ostalo. Pogledam za njom, pomislim 'mucenica'.

Nisam bas za mazanje ovih dana. Ne kazem da vam treba cekic i dleto, ali malo ostriji noz.

Mislila sam da ovo necu napisati, ali nesto u meni sisti. Zao mi je nje, stvarno. Otisla je da stopira. Nije se bas uklopilo u strahove, al da ne cepidlacim. Zao mi nesto i mene.

Nisam ovo pisala da se pohvalim zbog dobrog dela, jer ovo je bila glupost. A i dobra lekcija, za mene, kad pocnem da se snebivam...

Vukao sam noge na putu do prodavnice. Put je bio lep, prosaran senkama drveca, a ja sam bio premoren i zeleo sam malo da budem sam. Tek smo stigli, a meni je vec trebala samoca. Utesno je bilo sto sam znao da imam pravo na nju, kao i Nikola, Dusan i blizanci - iako njima verovatno nece trebati. Osim ako zaista pronadju to sto smo svi trazili, a i tad bi sigurno jedan virio iza zbunja.

Nisam primetio devojku koja mi je dolazila u susret, sve dok se zamalo nisam sudario sa njom. Bila je lepa. Bila je kao da sam je ja izmastao. Tamna, kovrdzava kosa, plave oci. Tanka plava haljina leprsala je oko nje. Nosila je kesu iz prodavnice. Mimoisli smo se. Mirisala je na visnje.
Voleo sam devojke tamnije puti i takvi ljudi su mi oduvek bili lepsi. Verovatno zato sto sam ja imao lice koje je vec ranojutarnje sunce zapalilo i, na moju veliku nesrecu, lice koje nije moglo nista da sakrije. Kao da je vodilo zivot za sebe. Mislio sam da me samo zezaju, ali nekoliko puta sam slucajno uhvatio svoj odraz i te grimase, kao da nisu bile moje. Uz moj zivahan unutrasnji zivot, pa... recimo da mi uopste nije bilo lako. Narocito uz Nikolu, koji je itekako znao kuda i kada da gleda. On je bio prirodno nadareni citac dusa, a ja svoj hendikep nisam mogao prikriti odecom i posebno uvezbanim nacinom hoda.

Eto, tako je bezalo moje vreme.

Negde u daljini, neko je nesto razbio. To me je razbudilo na najgori moguci nacin. Od one davne noci, zvuk razbijanja stakla, uvek bi me prestravio. Vremenom sam prestao da drhtim, ali to je, ispostavilo se, bila najveca trauma mog dotadasnjeg zivota. Bilo da sam prisustvovao sudaru, ili razbijanju tanjira, reagovao sam kao onda. Preplavio bi me strah. Bol. Krivica.

Leprsava devojka me je sustigla.
-Pukla mi je kesa, razbila sam mleko. Sta je tebi? Video si duha?
-Pa, ti govoris srpski!
-Da, srpski je jedan od moja dva jezika.
-Prvi ili drugi? Nasmejao sam se. Pricala je neodoljivo, ali nisam mogao da pogodim sa kojim akcentom.
-Samo jedan od dva. Grcki takodje govorim s akcentom. Ja sam Maria.
-Ja sam Danilo, drago mi je.
Lice mi je vec ozbiljno gorelo i onog trenutka kad sam pomislio na to, stvar se znatno pogorsala.
-Mnogo crvenis.
-Da, osetljiv sam na sunce.
-Pa, sta ces onda ovde? - smejala se ona.
-Dosao sam da vidim duhove.
-Da, da, toga ima ovde. Jako staro naselje, svasta je videlo i osetilo. Ozbiljno, otkud ti ovde?
-Drugar ima kucu, jutros smo stigli. I on je delom Grk.
-Jeste li u onoj kuci gde je zivela baka koja je umrla prosle godine?
-Da, on je njen unuk.
-Mi smo nekoliko kuca dalje. Volela sam da pricam sa njom, bila je mudra, plemenita i prozorljiva.
-Sta znaci prozorljiva?
-Recimo da je mogla da vidi i oseti vise nego sto drugi mogu.

Stigli smo do prodavnice. Ona je uzela mleko i mahnula mi.
-Vidimo se.
Ja sam jos neko vreme ceprkao po prodavnici, uzeo neku hranu, nekoliko piva i flasu Uza.
Jos uvek je sve bilo pusto. Nikola je lezao na pesku. Ostali su spavali.
Nisam zeleo da vidim duha. Pio sam vec ugrejano pivo, istusirao se, dovrsio pivo, Nikola je jos uvek lezao, ostali su jos uvek spavali. Odvukao sam se do kreveta. Jednostavno je bila caknuta. Zaspao sam.

Te noci, probudio me zvuk lomljenja stakla, vristanje, sirena ambulantnih kola. Cepao sam se po duzini, lezeci u krevetu, deo mene hteo je da izadje i vidi sta se dogodilo. Deo mene je mislio, ako ne vidim, mozda se nije ni dogodilo. Mozda ce sutra biti isto kao pre.
-Pusti ga nek spava - cuo sam tatin glas i povukao cebe preko glave.
U mraku sam ponavljao 'Nista se nije dogodilo, nista se nije dogodilo...'
Kada je svetlost prodrla u sobu - 'Nije vazno, nisam ga poznavao...'

-Duso, ustani, 10 je sati.
Nisam mogao da se pomerim. Mama mi je pipnula celo. 'Goris'
Proveo sam dve nedelje u bolnici, s upalom pluca, koja se pojavila niotkud. Bio sam u groznici. Nicega se nisam secao. Izasao sam lelujavim korakom i posle nedelju dana mamine intenzivne nege, bio sam kao nov. Spreman za novu skolsku godinu.
Gledao sam kroz prozor. Nikola se nije pojavio. Sedeo sam na ivicnjaku, gde smo se druzili, nije ga bilo. Usao sam u kucu.
-Gde je Nikola?
Mama i tata su se pogledali tako, da sam je poceo da se ledim. Od saka i stopala, do unutrasnjosti. Setio sam se zvukova i poceo da drhtim, prvo iznutra, a onda je casa ispala iz moje ruke. Staklo se rasulo. Mama je vrisnula.
-Dobro sam, mama. Gde je Nikola?
-On je u bolnici. Proleteo je kroz staklena vrata one noci pre nego sto si se razboleo - rekao je tata, umirujucim glasom. Bilo je cupavo, ali sada je mnogo bolje. Ne brini, malac, oporavice se.

Mnogo je padala kisa tih dana. Morao sam da ulozim poseban napor da se skoncentrisem u skoli. Gledao sam svet kroz kap kise i on je bio drugaciji nego sto sam navikao. Suzen i iskrivljen, pretio je da izgubi oblik, svakog casa.
Sa miholjskim letom, vratio sam se donekle sebi.

-Duso, Nikolin tata bi hteo da te vidi.
Pre nego sto sam stigao i da pomislim bilo sta, on se pojavio na vratima.
-Cao - rekao je. Kako si? Cuo sam da si bio gadno bolestan.
-Dobro sam sad, hvala. Gledao sam u pod. Kako je - kako je... - prestao sam da mucam pre tri godine.
-Imao je operaciju juce, probudio se, dobro je. Videcemo. Oporavice se on. Nisu bas sigurni u to, ali ja znam koliko je tvrdoglav.
Izgledao je tako umorno i staro i nije verovao u ono sto prica, znao sam.
-Sta se dogodilo?
-Ne znamo tacno. Izgleda se okliznuo i proleteo kroz staklena vrata. Probio ih je nogama, na srecu.
-Z...Zao mi je. Hocu li moci da ga posetim?
-Za par dana. Radovace se, kako god ti izgledalo. On je takav.
-Znam - izletelo mi je sasvim nekontrolisano, pocrveneo sam do usiju.
-Da li ti je nesto rekao onog dana?
-Ne, nista posebno. Pricali smo o zongliranju, onda je trazio bicikl i... pa, ostalo znate.
-Cesto si ga pominjao, dok si bio u groznici.
Hladnoca me je ponovo stegla.
-Sta sam govorio?
-Nista odredjeno. Pomislio sam da ti je rekao nesto sto te uznemirilo. Budi dobro, javicu ti kad mozes da ga posetis. Hvala ti sto si pricao sa mnom - nasmesio se.
Kad je otisao, pokrio sam glavu jastukom. Hteo sam da vrisnem.

'Pomozite mu. To nije bila nezgoda.'

Bilo je to vikend naselje, sa skoro jednakim drvenim kucama, podignutim na drvene stubove. Ispred kuca bio je cisti pesak, sve do plavog mora. Iza je bilo drvece, kao tampon-zona prema lokalnom putu.
Tu je Nikolina baba po majci, Grkinja i ekscentrik, provela svoje poslednje godine zivota.
-Jel' tu umrla? - pitao je Nenad.
-Da. Sahranili su je ispod kuce, po njenoj zelji.
-Jao, nemoj sad i ti Nikola, molim te!
Namucenom Dusanu samo je nedostajalo da spava u pokojnicinom krevetu, iznad njenog kostura.
-Kretenu, to je ilegalno - malo nesigurno je ubacio Predrag, merkajuci kucu.
-Mislis da je nesto ilegalno u ovoj divljini? - sad sam resio da ja malo dodajem ulje na vatru.
-Pa, osim seksa, verovatno nista - mrmljao je Dusan, koji se ipak odvazio da spusti dupe na stepenice. Ili ga je ono samo povuklo.
-Ali tebi ekstaza nece izostati - pokazao je Nikola Dusanovu torbu broj 2, punu knjiga. Za svaki slucaj. Ionako ga u vojsci mozda nece pustiti da cita.
-Ajde, pustaj nas unutra, leci cu, makar pored tvoje pokojne babe. Izvini.

Mislim da smo svi osetili zmarce dok je Nikola otkljucavao vrata. Znao sam da nije umrla tu i da je sahranjena na groblju, ali ocekivali smo da ce biti puno njenih stvari, ne znam tacno kakvih, nisam poznavao ni jednu ekscentricnu staricu, ali nesto sto budi jezu, svakako.
Cetiri glave su se nacickale oko rama vrata. Kakvo iznenadjenje! Apartman je zasluzivao bar tri i po zvezdice. Prostrano, svetlo, cisto, mirisalo je na drvo i more. Nikola je ukljucio struju i vodu, povadio brizljivo spakovane madrace i posteljinu i sredio krevete, dok smo se mi iscudjavali, skuvao sebi kafu, nakezio se i rekao 'Dobrodosli'.
-Bolje te nasli, ali ovde definitivno nema seksa - rekao je Predrag.
-Sad je jebenih sest sati ujutro.
-Aha, vreme za antibiotik - prasnuo sam u smeh. Nikoli je krenula kafa na nos.
-Ja idem da se kupam, a vi kako hocete. Ako je neko u stanju, nek stavi nesto u frizider, prodavnica je malo niz put.
Izvukao je neke narandzaste pantalone i otisao da se presvuce u kupatilu. Bez problema je pokazivao pirsing na bradavici, ali pantalone do zemlje su bile obavezne.
Dusan je stajao na prozoru.
-Zao mi je sto mu nisam pomogao da nas doveze. Bas se namucio.
-Ajde, pogledaj u ogledalo, pa razmisli ko se vise namucio - pokusavao sam da skrenem pravac.
Nikola je tesko hodao po pesku.
-Nekad mi je bas zao i mrzim to, jer znam koliko on to mrzi, i ja bih mrzeo...
-To je okej, da nije, ne bi ti bio ovde. Imas tople vode, odmori malo, ja idem u prodavnicu. Dusan je bio iscrpljen i imao sam utisak da se sprema da kaze nesto zbog cega ce se kasnije kajati.

I ja sam mrzeo.

-Nnnisam bas spretan.

-Nema veze, uzmi ih, mozda jednom postanes. Evo ti jos jedna.

-Hvala.

-Moram da idem, vidimo se.

 Motao sam se oko njihove kuce. Svetla su bila upaljena. Njegova starija sestra se ludirala uz neku muziku, pevala, isprobavala sminku. Bila je nesto najlepse sto sam video. Bio sam tih kao mis. Prestao sam i da disem. Priblizila se prozoru, ja sam se priljubio uz zemlju, mirisala je na vlagu i letnje biljke. Spustila je roletnu. Otpuzao sam do drugog osvetljenog prozora. Taj je bio Nikolin. Lezao je na podu, na stomaku, na vratu je drzao teg. Podizao je i spustao ritmicki gornji deo trupa. Oci su mu bile zatvorene. Izraz njegovog lica nikada nisam zaboravio. Bio je to tako snazan, zivi bol, da sam osetio kako se meni kotrljaju suze niz obraze. Nepozvan, uljez. Bio sam mnogo vise na svoju majku, nego sto je ikada mogla da zamisli.

 Kajao sam se zbog toga. Nije me video, ali ja sam video njega. To nije pomutilo vec uspostavljenu hijerarhiju, u kojoj je on bio vodja, ali nisam ga smeo videti. Nisam. Mislio sam da mi nikada ne bi oprostio, a ja sam  bio vezan za njega neraskidivim nevidljivim nitima, od prvog trenutka. Bio je onaj u cijoj cu senci s ponosom hodati.

 Narednih dana sam ga izbegavao. Nisam znao kako bih ga pogledao u oci. Nisam bio ni za senku. Bio sam obican mali jedinac, koji izuzev gubitka kanarinca i povremene usamljenosti, nista od zivota nije iskusio. Pravog zivota.

 Naucio sam da zongliram sa dve loptice za jedno vece. Za trecu mi je trebalo jos nekoliko dana. Nisam bio mnogo ponosan na sebe, svejedno. Znao sam da ga necu moci izbegavati doveka.

Prosao sam pored njega biciklom i samo mu mahnuo. Ovaj put sam dobio bananu u ledja.

-Kako ide zongliranje?

-Dobro. Naucio sam sa tri.

-Brzi si od mene.

Crveneo sam. Ja i moje prokleto crvenjenje.

-Video sam kad si odlazio.

Ako sam ikad pozeleo da me zemlja doslovno proguta, bio je to taj momenat.

-Sad ces da mi platis. Daj bicikl da se provozam do bare.

Vratio se odranog lakta, krv je onako posteno sikljala. Nisam bas podnosio krv. Neki pas je iskocio ispred njega na sljunku.

-Idem da me matori zakrpi, pre nego sto se keva vrati. Nemoj da se onesvestis.

 Sedeo sam tamo, ne znam koliko, kad je izasao njegov tata. Ocekivao sam nekakvu grdnju, sto sam mu dao  bicikl, ili ne znam ni ja sta.

-Jel' ima neke stete na tvom biciklu?

Odmahnuo sam glavom.

-Nikola je dobro, odrao je lakat, nije mu prvi put, nemoj da brines. Tvrdoglav je kao mazga. Moracemo da mu kupimo bicikl. Trebace mu i za skolu. Dodji sutra na palacinke.

Najgore sto vam se moze desiti kad krenete na duzi put automobilom, je da posle prve cetvrtine ustanovite da neko ne podnosi put automobilom. Zatim, da neko drugi ne podnosi kad neko ne podnosi put. Nenad i Dusan naizmenicno su izletali iz auta. Nikola je bio fokusiran na njih dvojicu, ali, kada je zaurlao 'Na jebenom autoputu smo, uzmi kesu', pomislio sam da je vreme da ga zamenim za volanom.
-Znas da mi je lose ako ne opsujem na svakih osam sati. Moje vozacko iskustvo je bilo slabo, on je vozio vec skoro dve godine, da ne pricam o tome koliko je generalno spretniji bio, uprkos svemu.

And if a double-decker bus
Crashes into us
To die by your side
Is such a heavenly way to die
And if a ten ton truck
Kills the both of us
To die by your side
Well the pleasure, the privilege is mine

Nisam bio siguran da li sam sanjao, ili me ova pesma stvarno probudila.
Bila je noc.
-Matori, jesi li dobro?
-Moram malo da protegnem noge. Okej sam. Izadji za 10 minuta, ako hoces da podelimo pljugu.
Nestao je u zbunju i nije ga bilo duze od deset minuta. To je bio njegov zivot, njegov svet, niko tu nije ulazio nepozvan, a niko nije bio pozvan. Znao sam taj miris, osvezavajuci, biljni, ponekad ga je pratio i bio bi prijatan da nisam znao sta on znaci.
Podelili smo pljugu, nas ritual iz klinackih dana, nikada nas nisu uhvatili, ili su se samo pravili sasavi.

U roku od 5 minuta, svi su bili budni. Autu je ionako trebalo dobro luftiranje. Nikola se ispruzio na travi.
-Blizu smo. Jos oko 2 sata. Nek mi neko sad da 'red bull'. Ajde, znam da imate, necu poziveti do prve kafe.
Nikada ga niko od nas nije video pijanog ili naduvanog, ali kako je do sad preziveo bez kofeina, nikom nije bilo jasno.

Stigli smo s prvim zracima sunca.

-Molim te, razmisli jos jednom, jel' bezbedno da vas taj mali vozi?
-Nado/Mama!!! - dreknuli smo matori i ja uglas.
-Dobro, samo kazem...
-Slusaj, ovaj mali stalno razmislja i sad je pravo vreme da ode i zabavi se. Draga moja gospodjo, Nikola je vozio i tebe kad si ostala bez dozvole.
-Uostalom, ti si mi prva rekla da se ponasam prema njemu kao da je sasvim normalan.
Mama je pocrvenela, a matori mi je bacio petaka preko ramena.
-Ali, ti si nase jedino dete.
-A oni ne bi ni primetili da im jedno nestane.
-Boze, zasto nisi ni malo na mene?
To pitanje je uvek zavrsavalo nase rasprave, koje sam ja, istini za volju, poslednjih godina obozavao.

Imao sam 13, kada je Nikolina porodica doselila u nasu ulicu i kada je Nada izgovorila tu recenicu, zbog koje smo je kinjili svih ovih godina. Nije ona mislila nista lose, naravno, bila je samo obicna previse zastitnicki nastrojena majka, kojoj je jedno dete bilo premalo da ispolji svoj puni potencijal.
-Vazi, mama, idem da ga pozovem da se trkamo do kraja ulice.

Ostavio sam je tako razrogacenu i otisao da osmotrim nove komsije. Mama, tata i troje dece. Jedna mala, svetla kao njen tata, jedna veca i tamna kao mama i jedan decak, poprilicno visok i tamniji od svih. Bacao je sarene loptice, na sred ulice, dok su oni useljavali ostatak stvari. Gledao sam ga neko vreme, radio je to tako kao da nista drugo nikada nije radio. Onda sam produzio, bilo mi je neprijatno sto zurim u njega, a tako sam zeleo da ostanem jos malo.

Zavideo sam im, na neki nacin.

Vozio sam i vozio do neke barustine, gde sam pokusao da bacam zabice. Nikada mi to nije uspevalo, cak ni dve. Onda sam samo sedeo, dok nije pocelo da se smrkava. Uz grdnju i zabranu izlaska iz ulice na nedelju dana, dobio sam i izvestaj. Mama ekonomista, tata psihijatar, devojcice 12 i 16, decak 14. Polazi u Gimnaziju. Bio je jako bolestan kao dete.
-Kaznjavani? Bolesti u siroj porodici? - kikotao se matori. -Ali tebi kazna ostaje, malac.
Gledao sam kroz prozor hipnoticko kretanje loptica, voca, palica. To mi je bila jedina zabava tih dana. Dok me jedna meka loptica nije pogodila u glavu.
-Vezbam gadjanje pokretnih meta. Znam da me gledas, ali tako se ne uci. Evo ti dve.

-Okej, klinci, sutra polecemo.
Zapalacao je jezikom i podigao majicu iznad grudi. Nikola je svoje prvo mesto na listi primljenih na faks proslavio sa jos dva pirsinga. Prasina se digla iza njegove nove polovne Skode.
-Bvah - ispustio je neki poluzgadjeni-poluzadivljeni zvuk Dusan. - Ako misli da nas vozi ovako...
-Sta ces onda, iskociti u zbunje pored puta, oficiru-dzentlmenu? - jedan od blizanaca mu je vec bio za vratom, a ni drugi nije bio daleko.
-Vidimo se sutra - seo sam na svoj stari bicikl.
-Psiho-braca smisljaju plan da nas pobiju. Izlude, muce i ubiju. - sada se Predrag navrzao na Dusana glasom pripovedaca iz 'Zone sumraka'.
-Nosi se!
-Jebote, kako si ti prosao sve one testove?
Bilo je to pitanje koje smo svi sebi postavljali. Dusan je bio muskatlica. Pesnik, i to odlican, ako mene pitate. A i kritiku i brojne fanove, godinama kasnije.
-Znas, tatica i ovo-ono... -pokusao je da se ne da Dusan.
-Matori, izvini - bili su mi iza ledja, ali glas je bio Nenadov.
Dusan je krenuo kuci peske, nije bio daleko. Cuo sam blizance kako udaraju jedan drugog. Blizanci, dovraga. Nikola ih jedini nikada nije tako nazvao. Nisu licili fizicki. Ali, nekako, bili su neodvojivi, bar za nas.
Povezivalo nas je to sto smo svi bili pomalo snobovi, cinilo se da nam sve ide lako i da je sve strasno dosadno.

I to leto, kada smo upoznali drugu stranu zivota, jednu od njegovih strana, jer ima ih mnogo, cini mi se. Ne pricam vam o siromastvu, bolesti, klinickoj smrti, jadima koje nikad pre nismo iskusili. Pricam vam o onome o cemu se ne prica.

Pogledao sam u svoje prasnjave patike. Nisam znao koliko sam vec tu. Krenuo sam prvi, ali ocigledno sam ostao poslednji. Ponekad mi pobegne neki sat. Uvek je bilo tako.