Phedre no Delaunay

Da je sada neko obrise, mislim da ne bih zalila. Posla je kako ne treba, nastavila i skotrljala se do kraja.
Hvala prijateljima, koji su nastavili da me vole. Hvala mom dragom, sto me je istrpeo. Hvala Blogogradu, koji mi je vratio zrno vere.
Pocela je 'rodjenjem' mog velikog projekta, Udruzenja za podrsku i samopomoc ljudima sa psihickim problemima. Dobila sam prvi veliki sedi pramen, kad se moja, tada najbliza drugarica toliko razbolela, da vise nisam znala da razgranicim bolest od prevelikog bezobrazluka, radila za obe i desetak ostalih koji su statirali i usput danonocno pazila na nju. Jedan za drugim, projekti su odbijani. Prvi sam otplakala, kasnije nije bilo vremena. Kada vise nisam mogla i podelila zaduzenja, sve se rasplinulo i nestalo.
Horske pripreme na Kopaoniku, nakon sezone, kao nakon nuklearne katastrofe. Ledene sobe, dirigent iz pakla za mojim vratom, ja jos uvek u ulozi cuvarice.
Ispred manastira Zica, posle jos jednog incidenta, osecam kako se oko mene stvara neprobojni mehur, koji punim samo duvanskim dimom i jasnim izrazom lica. Ne prilazite. Ne trazite. Nisam vise tu.
Ona je jos uvek u bolnici. Odavno je vec ne prepoznajem.
Suze, na svakom koraku, na biciklu, u parku, u krevetu, bilo lepo, ruzno, srecno, tuzno.

Sa svojom kumom vodim razgovore koji lice na poslovne dogovore.
Sin najdraze drugarice napunio je osam meseci, a ja ga jos nisam upoznala.
Dragi, ceka.
Avgust je.

-Javi mojoj mami da li da ti uzima kartu. Racunam da dolazis.
Ja sebe ni pljunula ne bih, a ona zove svoju jos uvek najbolju drugaricu kod sebe na more.

-Mnogo te volim, nisam ti to nikad rekla.
A cinilo se da nikada udaljenije nismo bile.

On, cuti, grli svojim velikim toplim sakama.

Vratila sam se. Nema poprekih pogleda.

Ne, ne bih je nikad brisala. Jer sam saznala da sam beskrajno bogata. Ako se ikad ponovo budem kockala, necu ulagati ono sto mi je najdragocenije. I ne mogu coveka od njega samog spasti. Vazno je umeti i odustati.

Dusa trazi sto dusa zeli, kad je stvarnost prehaoticna, pogotovo. Kad mislim da nikad nece proci dan. Ili noc.
Izmedju dve predstave i manicnog fotkanja, spustam dupe na stolicu sa pogledom. Izmedju bundeva - lampiona i kartonskih slepih miseva vidim njegovog dvojnika, sedi sa dve debele zene i jednom malom devojcicom, ima neki profi fotoaparat oko vrata, drzi lulu u ruci. Ne mogu da pomerim pogled. Ne mogu. Treba mi takva doza nadrealnog.
Stoji mi kao trn u srcu. Podseca me da sam ziva kad zaboravim na to. Nisam navikla, nisam otupela, necu ga izvuci. Mogla bih da iskrvarim. Mogla bih da zaboravim.
Osecam kako se izvlaci sam. Ne uvredama, ne ignorisanjem, jednostavnom zeljom da ne bude to. Trn u mom srcu, ili bilo sta moje. I znam da je svaki takav trenutak, trenutak nezivljenja. I ne hajem. Ne zelim zivot bez necega sto je samo moje, bez kalkulacija, bez uplitanja. Ali. Nije to smeo biti covek.

Ti si ranio moju mastu, a ja sam razbila tvoju masku. Samo je jedna od mnogih. Maska pristojnog i prisebnog coveka.
Dok usne povlacimo, kao zivotinje, jedno na drugo rezimo bez slike i glasa, zvezde placu, zvezde padaju, nisu zbog toga sagorele.
Kada hodamo, ti diktiras ritam nasih koraka.

Osvrnem se. Sama sam. Ranjavam i razbijam sebe. Rezim na sebe. Moja zvezda pada.
To su samo moji koraci.
Ni zemlja, ni nebo ne mogu preneti vibracije na tolike daljine.

Da je po tvom, nestala bih. Kao rec, slika i glas. Da te volim, nikada te vise ne bih podsetila na sebe.
Da je po mom, doletela bih. Kao pesma, kao zena, kao strast. Nikada ti ne bih dozvolila da zaboravis na mene i koliko je lepo i lako kad te volim.

Osvrnem se.
Sama sam.
Osudjena na cutanje. Ni kako si. Ni srecan rodjendan. Ni kretenu. Nista ti ne smem reci. Sputana, u sebi vezana, oko sebe razapeta.

Ponovo bih tebe izabrala.

Zivele su jednom dve sestre. Jos uvek zive, ako cemo pravo. I nisu suprotnosti, jedna olicenje zla, druga dobroga. Obe su dobre.
Nekada davno, davno za njih, zla vila ih je zacarala - da se nikada ne smeju, niti placu preglasno, da nikada ne budu radosne, niti raskalasne.
Jer, zivot je tako tezak.
Radile su one, vredne, pametne i predane, ali kada bi doslo vreme nagrade, one su je prepustale drugima. Jer zivot je tako tezak.
Po jedna dobra majica, po jedne pristojne pantalone. I cipele. Od sedam milja i one za svadbe i sahrane.
Zasto ne nosis stiklice, kad imas tako mala stopala i tako si sitna? - ceznjivo je pitala starija.
Zasto ne nosis suknjice, imas tako divne, duge noge? - pitala je mladja.
Jedna je davno prestala verovati u princeve, druga ih je skoro namerno, pogresne birala, dok i ona nije prestala verovati.
Sada je jedna od njih odlucila. Kupice dva para stiklica. Jedne broj 36 i jedne broj 43. Imaju ljubav, hrabrost i pamet. Samo je jos ostalo da lupnu potpeticama i vrate se kuci.

Pusti taj parobrod, nek ga reka nosi, mozda je dovoljno skitanja i soli.
Prodaj svog sivog konja, pricaju da za vama sada jase smrt.
Istopi mamuze od zlata i nacini prsten za svoju dragu. Onu koju ne vidis, zaslepljen vatrama na rubu grada i suvim vetrom s juga.
Neka tvoje ime od sad znaci ljubav. Nisi Sejn.

Srecan ti rodjendan.

-Ideš?
-Ne idem.
Progovorio je tanucki glasić krivca, uz pristalo krivljenje desnog ugla usana. To je značilo, kajem se. Značilo je ne pitaj me više ništa, jer znam, kad dobijem šamar, uzvratim, ali onda sebi razbijem nos.

Svaka laž istiskuje iz nas istu zapreminu...

Trijumfuješ, jel'da, dušo? Žongliraš tim grožđem i limunima, dok stvarno postane nejasno šta je šta. Ok, i to je način da se preživi.

Upali svetlo.

Dovraga, ne mogu da otvorim oči. Možda samo malo, ali toliko je mrak, da ne znam ni gde sam.

Usred bauljanja, poluslepljenih očiju, mala Lena se budi u svojoj sobi, na svom kauču, popodnevno sunce udarilo je u prozor i podiglo temperaturu do granice podnošljivog. Navlači zeleno platno, uključuje ventilator, pali svetlo, za svaki slučaj. Malo stoji ispred ventilatora, a onda se umotava u crveno-plavi frotir.

Postoje dve vrste umora. Onaj koji se javlja nakon napora i onaj pre njega. Nije to bio bas glas, koji je objasnjavao da se mora pripremiti. Mozda nije bio cak ni osecaj, jer sve sto se desavalo ili ne licilo je na slucajnost i ona je zelela da bude bas to. Da je nekako slucajno presla na drugu stranu ulice, bas pre nego sto je pao prozor, koji bi je verovatno usmrtio. Da je slucajno odabrala da putuje autobusom, kad je voz kojim je planirala da ide, udario traktor. Nije to bas kao da joj je zivot bio u opasnosti, ali svakom iole normalnom, takvo iskustvo bi ga ozbiljno poremetilo. Ona je sebe smatrala donekle normalnom. I nije bila nimalo raspolozena da cika sudbinu u koju, ionako, nije verovala.

Hvatac snova se ljuljuskao okacen na rub zavese, gotovo necujno su cangrljale skoljkice i perle na njemu. Bio je to poklon, i bio je lep, iako ne bas efikasan. Stvar verovanja i stvar zelje.  Spremala se oluja, jedna varnica i mozda bi taj deo sveta zauvek otisao dovraga, ali ona je spavala i nije mogla to da vidi i cuje.

Spavaj, duso. Spavaj, dok mozes.

Mogao si mi reci na vreme
Mogao si me predstavljati ponosno
Nikada me nisi morao poljubiti
Nikada me nisi morao dodirnuti

Mogao si biti dobar prema meni
Mogao si biti dobar prema meni
Bilo bi to tako lako

Kada sam bila dole
Mogao si biti tamo, mogao si biti tamo
Bar jednom si me mogao utesiti
Nikada me nisi morao dodirnuti

Mogao si biti dobar prema meni
Mogao si biti dobar prema meni
Ne bi kostalo ni novcica

U trenucima kada sam padala
Nije bilo na tebi da mi kazes Lepo sam ti rekao
Mogao si sacekati, mogao si sacekati
Mogao si samo sacekati

Morrisey - You should have been nice to me

Voda je boje olova, slana i stipa mi oci. Voda, nebo, kedrovi. I ja sam olovna i slana, kamuflirana ispod povrsine. Voda me miluje, a onda pritiska. Izranjam, bela kao neonka, kedrovi su zeleni, a nebo i more jos uvek sivi. Boje olova i tako laki. Kisa pocinje. Trcimo, smejemo se. Laki. Kisa spira so sa nas. Spira je u nas, samo to jos ne znamo. I sivilo se povlaci i uvlaci u nas, ali to cemo shvatiti mnogo kasnije. Rastemo tesko. Vidimo boje, ali one ne ulaze. Svet je saren i sasvim retko izmami poneku suzu. Sivu. Ne postoje sivi dragulji. Sareni staklici rasuli su se onog leta kada je doneta presuda da mi moramo odrasti. Zelim nazad. Ispod povrsine, iznad povrsine. Kasiku u tegli eurokrema. Da mastam. Da srce bude glasnije. Da budem jednostavno dobra. Da imam utociste. Da zadrzim iluzije.

Danas je Medjunarodni dan Volontera.

Na sva usta hvaljenih, a opet nevidljivih i neprepoznatih. Svih onih umesto kojih se drugi slikaju, drugi proslavljaju. Koji su veceras dosli kuci mozda mokrih nogu, mozda praznih dzepova, mozda veoma tuzni.

Srecan Vam danasnji dan. Jer Vi znate zasto!

Dopada mi se kako izgledas, dopada mi se tvoj ostar jezik i britak um, dopada mi se tvoja odanost prijateljima.
"Ja nisam ono sto ti mislis."

Otkud ti, dovraga, znas sta ja mislim? Vidim spoljasnje manifestacije, a sreli smo se dovoljno puta da ih utvrdim.

"Kada se pojavis pocinjem da se analiziram, a to ne volim."
Bez problema meni kazes da sam emotivna i krhka.

"Jel to fer prema tvom decku?"
Onoliko koliko je bilo fer kada smo poceli da pecamo. Ja sam se upecala. Neces uvek zakaciti staru gumu, ili granu.

Nisi za nove ljude. Konstatacija zajednicke prijateljice koja tebe zna od rodjenja. Ok, mila, ali ja bih sama da procenim i ne zelim da slusam o tvojim zutim minutama. Mozda je ipak trebalo?

Jel to seta slon po ovom nasem zajednickom prostoru, a mi se pravimo da ga ne vidimo? Moram li da budem toliko precizna i kazem ti da znam koliko se moze znati o tvojim motorickim smetnjama (korektnost je uvek dobrodosla) i saosecam, koliko mi nedostatak licnog iskustva omogucava? To bi bio bezobrazluk, zar ne? Otkud meni pravo da nedajboze mislim, ili jos gore, znam bilo sta o tebi? Uz postovanje tvog prava da mislis i znas o meni i to nesebicno podelis sa mnom.

Mislimo, mislimo, durimo se, cutimo. Malo vredjamo, ti mene, ja tebe. Iako sam samo ja prozvana kao dete i idiot. Iako ti izjednacavas iskrenost sa bezobrazlukom. Kazes mi da sam mastar, na nacin na koji se izgovaraju najgrdje misli.

Vrtimo se oko tog slona, sta god on bio i svako malo, povuces ga za surlu, dok mu ja stojim ispod repa.