6. Pogled

Necujno je dotakla pod prstima stopala. Bio je drveni. Njena soba nije imala drveni pod. Ovo nije bila njena soba.
Zurila je u ogromnu policu sa knjigama koja je izgledala kao da ce se obrusiti na nju i pocela da se priseca protekle noci. Kao da je proslo nekoliko dana. Zapravo i jeste, kada uracuna dezurstvo u bolnici i ono nocasnje, koje jos nije uspela da preradi.

Sunce je bilo visoko. Casovnik je pokazivao jedan; jedan popodne, bilo je ocito. Njen slobodan dan. Obicno je tih dana ustajala u zoru, trcala parkom, pregledala svoju privatnu postu. Ovo nikako nije bio obican dan. Prespavala je sedam sati u komadu, sto se nije dogodilo jos od srednje skole.

Vrata spavace sobe bila su odskrinuta, uska crna traka mamila ju je.

Najbolji nacin da se odupre bio je da sto bolje prouci prostor u kome se nalazila. Prvi put nije uspela da primeti mnogo toga. Dala je otkaz, i dosla da mu to saopsti. Nije vise mogla da boravi u njegovoj blizini. Ocekivala je da ce nesto reci. Ocekivala je da ce je zaustaviti. Gledala ga je u oci i citala samo gomilu zbrkanih signala - ne idi, odlazi, odmah, ne zelim te, zelim te, odmah, umrecu, odlazi, ne znacis mi, ne idi; dok se nije okrenula i otisla.

Bila je u paklu tih dana i tada je prvi put pomislila sta bi se dogodilo kad bi zaista ostala bez njega. Zakljucila je da je to nemoguce. Zakljucila je da to sto ona oseca prema njemu smrt ne moze prekinuti. Zivo joj je iskrsnula slika - ona sedi nakon sahrane na njegovoj stolici u njegovom kaputu koji joj dopire do gleznjeva, hoda kisnim ulicama i cuje njegove korake, leze u krevet i oseca njegov dodir. Bila je sigurna da su jaci od smrti. Zivot je bio taj koji je pravio probleme. Vratila se.

Pogledom je preletela policu sa knjigama, nekim slozenim, nekim naguranim. Manje - vise bile su joj poznate, strucne knjige. Za oko joj je zapela jedna malo dublje gurnuta. Vasko Popa, pesme. Otvorila ju je. Na prvoj strani posveta: Mom voljenom mentoru, Suzana. Prelistavajuci je, naisla je na obelezenu pesmu. Ljubav oblutka. Poslednji put ju je cula od Marka, svog pokojnog muza. Cesto joj je citao poeziju. U tome je uzivao mnogo vise nego ona dok ga je slusala, jer je svemu davao neki drugi ton. Veseliji, laganiji. Izmedju ostalog, to je bilo ono zbog cega ga je volela. Kao da ga nisu zapljuskivale mracne vode. Cak ni kada je umirao.

Uvek je mislila da je ljubav stvar izbora. Odaberes koga ces voleti i onda mu to pokazujes - recima, delima, sto cesce, dok vas smrt ne rastavi.
Ljubav sa Markom bila je takva.
Ljubav prema Djordju bila je van njene kontrole. Izjedala ju je i hranila. On je bio takav. One malobrojne koji su ga voleli umeo je da rasturi na bezbroj komada i za cas ih ponovo sastavi, obogacene i bolje. Samo zato sto moze.

Da li samo zbog toga?

Tiho je presla u kuhinju. Najbolji lek protiv takvih misli bila je dobra, sveza kafa. Sa zadovoljstvom je otkrila da trosi njenu omiljenu vrstu. Zatvorila je vrata kuhinje, jer nije zelela da ga miris probudi. Trebalo joj je da bude sama jos malo.

Uzivala je u svakom gutljaju i gledala oko sebe. Nije bilo ni traga hrani, sto je nije iznenadilo. Gomile casopisa, svuda; medicinski, automobilski, sportski, kompjuterski, tracerski. Uzela je jedan iz oblasti psihologije i iz njega je ispalo pismo. Neotvoreno pismo od njegove majke, poslato pre skoro dva meseca. Znala je da je u losim odnosima sa roditeljima, ali ovo nije bila mrznja prema njima. Ovo je bilo mnogo vise, mnogo teze od toga.

Otsunjala se do njegove sobe. Cula je njegovo disanje. Cula je svoje srce. Otvorila je vrata jos malo, tek toliko da moze da zaviri unutra. Njegova izduzena, tanka figura ocrtavala se ispod pokrivaca. Iza kapaka, oci su mu se ludacki trzale. Sanjao je. Jos jedan pogled i shvatila je prirodu njegovog sna.

Suze su joj zapekle obraze. Bilo je bolno zeleti nekoga toliko.

Sta ako bas tad otvori oci?
On, koji vidi i zna sve.

Povukla se i tada je njegov pogled zakacio njen, jos uvek bez trunke svesnosti u sebi.

 

05/17,2008 Posted to Generalna

Comments (3)


5. Igra 2

Nije bilo nicega na ovom svetu u sta bi radije upravila pogled i zadrzala ga tamo koliko mu njegova pravila dozvole.
-Kada bih ti mogla procitati misli, duso...

Videla je u njima humor, inteligenciju, ranjivost, bol, empatiju, toliko izrazenu, da bi bila pogubna kada ne bi bilo svih zidova koji su ga opasavali i cinili od njega, po mnogima, socijalnu nakazu.

Oci su mu bile umorne, ali pogled lucidan i prodoran. To je bilo vazno. Teze od bilo cega, padala joj je zamucenost i tupost njegovog pogleda, kada bi bilo previse svega, kada je nesto moralo olaksati bol.

Zelela je da prati prstom trag svake bore, da nekakvom carolijom ublazi posledice onoga sto ih je izazvalo, nekada davno i nekada ne tako davno.


Mozda to nikada nece saznati, ako je tako bolje za njega, utulice svoju radoznalost, neka ide ova noc, mozda drugu takvu nikada nece dobiti.

-Kakva steta sto nisi bila na predavanjima - danima je torokala njena najbolja drugarica Dunja.
-Pricaju za njega da gaji zmije kod kuce i pacove koje im daje zive. A da ga samo vidis. Izgleda odlicno... mislim i ne samo za svoje godine. Ima tako prodorne oci, a glas... pomalo kao siktanje zmije, ali pristaje mu. Pricaju i da spava sa upravnicom bolnice i da svaki dan rasplace bar jednu sestricu i da ne pegla svoju odecu...
-Disi, Dunja. Po ovome, ne cini mi se da sam nesto propustila. A o cemu je pricao?
-Nesto o zaraznim bolestima.
Obe su prasnule u smeh.
Dunjina fascinacija siktavim plavookim doktorom trajala je nekoliko dana, a onda je utonuo u zaborav.

Sve dok nije procitala da u priznatoj bolnici traze neurologa. Dok je isla na razgovor, srela je nepoznatog coveka, visokog, sa nedefinisanim plavetnilom u ocima. Bilo je neceg nezemaljskog u tom susretu. Kao da se poznaju oduvek. Kada je sela na stolicu nasuprot njega, u njegovim ocima nije videla nikakav znak raspoznavanja.

Oci su joj nekada bile zelene, nekada sive. Sa mnogo nijansi izmedju. Secao se sivih, zabrinutih, kada mu je pozelela lep docek Nove godine. Te noci je bio sam u stanu, pio, pio tablete protiv bolova, zvao roditelje i nije ih nasao, onesvestio se i na kraju se pojavio posle praznika kao da se nista nije dogodilo. Nista se nije dogodilo.

Secao se boje mora koja ga je zapljusnula kada ga je pitala da li mu se dopada.

Secao se smaragdne, kada ga je ugledala na njihovom prvom sastanku koji je zavrsio fijaskom.

Pozeleo je da je stavi na dlan i pazljivo pokrije drugim. Pozeleo ju je tu, na stolu. Pozeleo je da seta sa njom parkom, drzeci je za ruku. Pozeleo je da joj veze nezne zglobove svilenom maramom i ugrize je za vrat.

Zora se budila.

Odjedno, svetla su se upalila, muzika je grunula i ona je bila ta koja je skrenula pogled.

-Nije fer.
-Naravno. Ja sam ovo udesio. Znas da smo bradati i ja kao prst i nokat. Luzeru.
Kikotao se.
-Racun, molim - viknuo je.
-Prebicemo to u subotu uvece - zaskiljio je konobar.

Subota uvece. Vece za poker. Naravno, kako se toga nije setila.

-Tvoj auto je ostao kod bolnice, a moj stan je blizu. Prespavaj kod mene.
Klimnula je glavom i izasli su u jutro, cvrkutavo i mirisno, kakva su samo prolecna jutra posle kise.

Usli su u njegov stan. Razvukao je kauc i namestio ga, dok je ona prala zube prstom. Dao joj je jednu svoju majicu, koja joj je dosezala do kolena.
-Laku noc.
-Ugodno prepodne - odgovorio je i zatvorio vrata za sobom.

05/12,2008 Posted to Generalna

Comments (2)


4. Igra

Tokom voznje, trudila se da sedi sto dalje od njega, tek toliko da moze da se drzi za njegov struk. Same vibracije motora bile su dovoljne, sve ostalo bilo bi previse. Zatvorila je oci i zamislila da je skroz blizu, da naslanja obraz izmedju njegovih lopatica i udise miris koze.

Osetio je koliko je daleko. Jedan deo njega odahnuo je zbog toga.

Otvorila je oci tek kada su se zaustavili. Prepoznavala je kraj, bila je vec tu. Sada je bilo drugacije. Dolazila je sa njim, a vrata kroz koja su prosli nisu bila vrata njegovog stana.

Lokal u koji su usli nije znala. Bio je uredjen starinski, sa kockastim stolnjacima i dzuboksom. Primetila je njegov lagani pokret glavom upucen konobaru, mozda vlasniku, koji je zakolutao ocima. Nikada nije videla da je neko to ucinio bez posledica.

-Da nisi pisnula nikome o ovom mestu.
-Tajna ce umreti sa mnom.
Oboje su imali podjednake kolicine istinoljubivosti, ali su je nosili na razlicite nacine. On je iznad svega voleo da zna istinu, a ona je morala da je govori, cak i kada je niko ne bi pitao.

-Uvek izvodis devojke ovamo?
-Ne bih ovo nazvao izvodjenjem. Ovo je vise kao... randevu.
Pocela je kisa.
Negde u blizini udario je grom i ostavio ih u mraku i tisini, ali ne zadugo. Stigao je konobar sa njihovim pivom i svecama. Napolju je besnela oluja.

-Hajde da se kladimo. Ako prva skrenes pogled, moraces da kazes svom lepom decaku da raskidate.
-Znaci, igramo ozbiljno. U redu. Ako ti skrenes pogled prvi, moraces jedan dan da dozvolis svima da ti govore ono sto hoce, bez prigovora i bez bezanja, a ja c