6. Pogled

Necujno je dotakla pod prstima stopala. Bio je drveni. Njena soba nije imala drveni pod. Ovo nije bila njena soba.
Zurila je u ogromnu policu sa knjigama koja je izgledala kao da ce se obrusiti na nju i pocela da se priseca protekle noci. Kao da je proslo nekoliko dana. Zapravo i jeste, kada uracuna dezurstvo u bolnici i ono nocasnje, koje jos nije uspela da preradi.

Sunce je bilo visoko. Casovnik je pokazivao jedan; jedan popodne, bilo je ocito. Njen slobodan dan. Obicno je tih dana ustajala u zoru, trcala parkom, pregledala svoju privatnu postu. Ovo nikako nije bio obican dan. Prespavala je sedam sati u komadu, sto se nije dogodilo jos od srednje skole.

Vrata spavace sobe bila su odskrinuta, uska crna traka mamila ju je.

Najbolji nacin da se odupre bio je da sto bolje prouci prostor u kome se nalazila. Prvi put nije uspela da primeti mnogo toga. Dala je otkaz, i dosla da mu to saopsti. Nije vise mogla da boravi u njegovoj blizini. Ocekivala je da ce nesto reci. Ocekivala je da ce je zaustaviti. Gledala ga je u oci i citala samo gomilu zbrkanih signala - ne idi, odlazi, odmah, ne zelim te, zelim te, odmah, umrecu, odlazi, ne znacis mi, ne idi; dok se nije okrenula i otisla.

Bila je u paklu tih dana i tada je prvi put pomislila sta bi se dogodilo kad bi zaista ostala bez njega. Zakljucila je da je to nemoguce. Zakljucila je da to sto ona oseca prema njemu smrt ne moze prekinuti. Zivo joj je iskrsnula slika - ona sedi nakon sahrane na njegovoj stolici u njegovom kaputu koji joj dopire do gleznjeva, hoda kisnim ulicama i cuje njegove korake, leze u krevet i oseca njegov dodir. Bila je sigurna da su jaci od smrti. Zivot je bio taj koji je pravio probleme. Vratila se.

Pogledom je preletela policu sa knjigama, nekim slozenim, nekim naguranim. Manje - vise bile su joj poznate, strucne knjige. Za oko joj je zapela jedna malo dublje gurnuta. Vasko Popa, pesme. Otvorila ju je. Na prvoj strani posveta: Mom voljenom mentoru, Suzana. Prelistavajuci je, naisla je na obelezenu pesmu. Ljubav oblutka. Poslednji put ju je cula od Marka, svog pokojnog muza. Cesto joj je citao poeziju. U tome je uzivao mnogo vise nego ona dok ga je slusala, jer je svemu davao neki drugi ton. Veseliji, laganiji. Izmedju ostalog, to je bilo ono zbog cega ga je volela. Kao da ga nisu zapljuskivale mracne vode. Cak ni kada je umirao.

Uvek je mislila da je ljubav stvar izbora. Odaberes koga ces voleti i onda mu to pokazujes - recima, delima, sto cesce, dok vas smrt ne rastavi.
Ljubav sa Markom bila je takva.
Ljubav prema Djordju bila je van njene kontrole. Izjedala ju je i hranila. On je bio takav. One malobrojne koji su ga voleli umeo je da rasturi na bezbroj komada i za cas ih ponovo sastavi, obogacene i bolje. Samo zato sto moze.

Da li samo zbog toga?

Tiho je presla u kuhinju. Najbolji lek protiv takvih misli bila je dobra, sveza kafa. Sa zadovoljstvom je otkrila da trosi njenu omiljenu vrstu. Zatvorila je vrata kuhinje, jer nije zelela da ga miris probudi. Trebalo joj je da bude sama jos malo.

Uzivala je u svakom gutljaju i gledala oko sebe. Nije bilo ni traga hrani, sto je nije iznenadilo. Gomile casopisa, svuda; medicinski, automobilski, sportski, kompjuterski, tracerski. Uzela je jedan iz oblasti psihologije i iz njega je ispalo pismo. Neotvoreno pismo od njegove majke, poslato pre skoro dva meseca. Znala je da je u losim odnosima sa roditeljima, ali ovo nije bila mrznja prema njima. Ovo je bilo mnogo vise, mnogo teze od toga.

Otsunjala se do njegove sobe. Cula je njegovo disanje. Cula je svoje srce. Otvorila je vrata jos malo, tek toliko da moze da zaviri unutra. Njegova izduzena, tanka figura ocrtavala se ispod pokrivaca. Iza kapaka, oci su mu se ludacki trzale. Sanjao je. Jos jedan pogled i shvatila je prirodu njegovog sna.

Suze su joj zapekle obraze. Bilo je bolno zeleti nekoga toliko.

Sta ako bas tad otvori oci?
On, koji vidi i zna sve.

Povukla se i tada je njegov pogled zakacio njen, jos uvek bez trunke svesnosti u sebi.

 


5. Igra 2

Nije bilo nicega na ovom svetu u sta bi radije upravila pogled i zadrzala ga tamo koliko mu njegova pravila dozvole.
-Kada bih ti mogla procitati misli, duso...

Videla je u njima humor, inteligenciju, ranjivost, bol, empatiju, toliko izrazenu, da bi bila pogubna kada ne bi bilo svih zidova koji su ga opasavali i cinili od njega, po mnogima, socijalnu nakazu.

Oci su mu bile umorne, ali pogled lucidan i prodoran. To je bilo vazno. Teze od bilo cega, padala joj je zamucenost i tupost njegovog pogleda, kada bi bilo previse svega, kada je nesto moralo olaksati bol.

Zelela je da prati prstom trag svake bore, da nekakvom carolijom ublazi posledice onoga sto ih je izazvalo, nekada davno i nekada ne tako davno.


Mozda to nikada nece saznati, ako je tako bolje za njega, utulice svoju radoznalost, neka ide ova noc, mozda drugu takvu nikada nece dobiti.

-Kakva steta sto nisi bila na predavanjima - danima je torokala njena najbolja drugarica Dunja.
-Pricaju za njega da gaji zmije kod kuce i pacove koje im daje zive. A da ga samo vidis. Izgleda odlicno... mislim i ne samo za svoje godine. Ima tako prodorne oci, a glas... pomalo kao siktanje zmije, ali pristaje mu. Pricaju i da spava sa upravnicom bolnice i da svaki dan rasplace bar jednu sestricu i da ne pegla svoju odecu...
-Disi, Dunja. Po ovome, ne cini mi se da sam nesto propustila. A o cemu je pricao?
-Nesto o zaraznim bolestima.
Obe su prasnule u smeh.
Dunjina fascinacija siktavim plavookim doktorom trajala je nekoliko dana, a onda je utonuo u zaborav.

Sve dok nije procitala da u priznatoj bolnici traze neurologa. Dok je isla na razgovor, srela je nepoznatog coveka, visokog, sa nedefinisanim plavetnilom u ocima. Bilo je neceg nezemaljskog u tom susretu. Kao da se poznaju oduvek. Kada je sela na stolicu nasuprot njega, u njegovim ocima nije videla nikakav znak raspoznavanja.


Oci su joj nekada bile zelene, nekada sive. Sa mnogo nijansi izmedju. Secao se sivih, zabrinutih, kada mu je pozelela lep docek Nove godine. Te noci je bio sam u stanu, pio, pio tablete protiv bolova, zvao roditelje i nije ih nasao, onesvestio se i na kraju se pojavio posle praznika kao da se nista nije dogodilo. Nista se nije dogodilo.

Secao se boje mora koja ga je zapljusnula kada ga je pitala da li mu se dopada.

Secao se smaragdne, kada ga je ugledala na njihovom prvom sastanku koji je zavrsio fijaskom.

Pozeleo je da je stavi na dlan i pazljivo pokrije drugim. Pozeleo ju je tu, na stolu. Pozeleo je da seta sa njom parkom, drzeci je za ruku. Pozeleo je da joj veze nezne zglobove svilenom maramom i ugrize je za vrat.

Zora se budila.

Odjedno, svetla su se upalila, muzika je grunula i ona je bila ta koja je skrenula pogled.

-Nije fer.
-Naravno. Ja sam ovo udesio. Znas da smo bradati i ja kao prst i nokat. Luzeru.
Kikotao se.
-Racun, molim - viknuo je.
-Prebicemo to u subotu uvece - zaskiljio je konobar.

Subota uvece. Vece za poker. Naravno, kako se toga nije setila.

-Tvoj auto je ostao kod bolnice, a moj stan je blizu. Prespavaj kod mene.
Klimnula je glavom i izasli su u jutro, cvrkutavo i mirisno, kakva su samo prolecna jutra posle kise.

Usli su u njegov stan. Razvukao je kauc i namestio ga, dok je ona prala zube prstom. Dao joj je jednu svoju majicu, koja joj je dosezala do kolena.
-Laku noc.
-Ugodno prepodne - odgovorio je i zatvorio vrata za sobom.


4. Igra

Tokom voznje, trudila se da sedi sto dalje od njega, tek toliko da moze da se drzi za njegov struk. Same vibracije motora bile su dovoljne, sve ostalo bilo bi previse. Zatvorila je oci i zamislila da je skroz blizu, da naslanja obraz izmedju njegovih lopatica i udise miris koze.

Osetio je koliko je daleko. Jedan deo njega odahnuo je zbog toga.

Otvorila je oci tek kada su se zaustavili. Prepoznavala je kraj, bila je vec tu. Sada je bilo drugacije. Dolazila je sa njim, a vrata kroz koja su prosli nisu bila vrata njegovog stana.

Lokal u koji su usli nije znala. Bio je uredjen starinski, sa kockastim stolnjacima i dzuboksom. Primetila je njegov lagani pokret glavom upucen konobaru, mozda vlasniku, koji je zakolutao ocima. Nikada nije videla da je neko to ucinio bez posledica.

-Da nisi pisnula nikome o ovom mestu.
-Tajna ce umreti sa mnom.
Oboje su imali podjednake kolicine istinoljubivosti, ali su je nosili na razlicite nacine. On je iznad svega voleo da zna istinu, a ona je morala da je govori, cak i kada je niko ne bi pitao.

-Uvek izvodis devojke ovamo?
-Ne bih ovo nazvao izvodjenjem. Ovo je vise kao... randevu.
Pocela je kisa.
Negde u blizini udario je grom i ostavio ih u mraku i tisini, ali ne zadugo. Stigao je konobar sa njihovim pivom i svecama. Napolju je besnela oluja.

-Hajde da se kladimo. Ako prva skrenes pogled, moraces da kazes svom lepom decaku da raskidate.
-Znaci, igramo ozbiljno. U redu. Ako ti skrenes pogled prvi, moraces jedan dan da dozvolis svima da ti govore ono sto hoce, bez prigovora i bez bezanja, a ja cu se potruditi da ti budem sto blize.

Njegov zivot bio je za druge kao zen-vrt. Kada su im vlastiti zivoti bili u haosu, pokusavali su da srede kockice njegovog. Jezio se od pomisli na sta bi mu zivot licio kada bi ih samo saslusao. O tome da ih poslusa nije bilo govora.
-Kreni malim koracima - bio je savet koji je poslusao te noci i eto gde ga je to dovelo.
Sreca sto on nikada ne gubi.

U svakom slucaju, ona dobija. Odavno je zelela da ostavi svog decka. Reci mu da ga je izgubila u opkladi mozda nije bio najbolji nacin, ali bio je nekakav. Bio je toliko lagan da sa njim nije imala osecaj da vredja uspomenu na svog muza. Toliko lagan, da nije mogao da istisne iz njene glave jedinu misao, jedinu sliku, jedinu zelju.


Klatili su sastavljenim dlanovima - Je'n, dva, tri, sad.







3. Nit 2

Na neki svoj nacin, bio joj je veran. Cak i kada je trgao odecu sa svojih jednovecernjih razonoda, uvek je ona bila ta sa kojom je vodio ljubav.

Kada bi zatvorio vrata, kada bi iscedio poslednju kap, kada bi iscurila baterija njegovog ajpoda, kada bi ponestalo zagonetki za resavanje, tu je bio glas.

Ko si ti? Ko si ti? Ko si ti?
Ja sam onaj koji uvek kvari zabavu.

Ti si kreten, nesposobni, nezahvalni kreten.


Tada bi pocinjao bol. Bol nije dao da ide dalje, dublje. Bol ga nije ubijao, on ga je spasavao, njegovo prisustvo bilo je iskljucivo. Skoro.

Ugrizao je svoju nadlanicu i zeleo da zagrize jako, zamislio je metalni ukus krvi u ustima, zeleo je bol koji ce biti dovoljno glasan, dovoljno bljestav.

Kakva je sreca bila sto nije bilo svedoka njegovog ponizavajuceg posrtanja. Kako je zeleo da je ona tu.

Kada se pojavila na vratima, mislio je da halucinira. Jos neko vreme zadrzao je tu misao, ali njena ruka na njegovom vratu bila suvise stvarna. Prenosila je toplotu i, nekim cudom, skoro trenutno olaksanje.
Poslusno je sagnuo glavu.

Zbog cega je dosla posle svega? Znao je da je povredjuje, svaki put. Ali, morao je tako. Jedino se to uklapalo u surova pravila po kojima je ziveo. Bila je previse mlada, previse lepa, previse pametna, duhovita i snazna, a on, on je bio anomalija. Mogao je da je gleda u oci i da joj kaze da je ne zeli. Cak ni tada nije otisla. Nije znao da li mu je poverovala.

Ono sto je znao bilo je da je zeli, od trenutka kad se prvi put pojavila, do tada i da je zelja sve jaca, toliko da preti da nadjaca sve ostalo i dovede ga negde gde nikada nije bio. Nista nije toliko zastrasujuce.


Njeni prsti nisu se kretali ispod njegovih ramena, ali mogao je da se zakune da ih oseca svuda.

-Idemo.

Samo jedno je jos preostalo. Da se ponasa kao obican covek. Mogao je to. Mogao je. Za jednu noc. Jutro ce mu vec vratiti njegov zivot.

 


2. Nit

Bez mantila i potpetica, njena mala silueta kao da je pripadala nekom detetu koje je zalutalo. Ipak, kretala se kao zena i nije bilo nikoga ko bi to video. Bilo je dva sata ujutro i koraci su joj odjekivali praznim hodnicima.
Izvela je sve svoje rituale, pet kilometara na traci, tus, caj od kamilice, okretanje u krevetu. Ova noc je ipak bila drugacija, gusta, nepokretna, naelektrisana, noc koja je spremala oluju.
Odjednom, fantomska igla probola joj je slepoocnice i skoro je bacila na kolena. Kao lekar, mogla je da smisli mnogo zabrinjavajucih tumacenja onoga sto se dogodilo. Kao zena koju je nevidljiva sila izvukla iz kreveta u to doba, znala je da je ono sto je osetila bio njegov bol.
Zelela je samo da boravi u njegovom prostoru, okruzena njegovim stvarima, stvarima koje je dodirivao, molekulima koje je izdisao, da smesti stopala u njegove nevidljive tragove, da sedi na njegovoj stolici zamisljajuci da sedi u njegovom krilu.
Bilo je previse ocekivati da ga zaista nadje tamo.

Bio je tamo.

Progutala je uzleprsanog leptira koji joj se zaglavio u grlu i sada ga je jasno osecala ispod dijafragme.

-Nisam bas za razgovor veceras, osim ako... - pogled mu je preleteo preko ladice sa njegovim zakljucanim blagom.
Presla je preko toga i sela na sto. Stavila mu je saku na celo i ucinilo joj se da ce utonuti. Ocekivala je udar elektriciteta. Ocekivala je pogled zbog kog ce zazaliti sto je to uradila. Nista od toga nije se dogodilo. Pogled je bio umoran, uperen u nju, plavicast kao srediste plamena, a ona je bila ta koja ga nije smela ugasiti.

-Verujes li u nesto? - pitanje na koje su se trudili da smisljaju sto dovitljivije odgovore, sada je zvucalo drugacije. Kao da ocekuje istinu. Kao da ocekuje odgovor. Kao da bi mu odgovor pruzio pomoc koju nije umeo ili zeleo da zatrazi.

-Verujem u lepotu, verujem u istinu, verujem u sustinu stvari, verujem u tebe, cak i kad ne verujem tebi.

Uvek je mogla da stane uz njega, da mu dozvoli da bude on, cak i kad je to bilo tesko. Svaki pokusaj da izvuce iz njega priznanje bilo kakve emocije, bio je greska, bio je jedna sitna katastrofa. Na kraju, bas tako ga je volela. Bas takvog.


-Verujem u DNK, jer nikad ne laze, verujem u kosti, jer su vecne. Morali su ostati na zemlji. Neko od njih je morao.
-Sagni glavu - komandovala je.
Sada su njene male spretne ruke radile na njegovim ramenima, vratu, potiljku. Bilo je to sve sto je mogla.

Njen zivot bio je nepregledna povorka gubitaka.

Kada je imala deset godina, njena mala sestra razbolela se od leukemije. Nakon dve godine mucenja, oprastanja od njenih medenih uvojaka, radosti i iskre zivota u ocima, ostali su bez nje. Nije mogla da ode na sahranu. Od tog dana, njeni roditelji su pricali sa nadgrobnom plocom vise nego sa njom, a ona je utehu pronasla u medicinskim leksikonima.

Kada je imala sedamnaest, njeni najbolji prijatelji poginuli su u saobracajnoj nesreci. Promena plana u poslednjem trenutku zbog njene prehlade. Dugo je krivila sebe i razvila uzasan strah od smrti, koji je  pobedila uz  mnogo truda, ali ne potpuno.

Kada je imala dvadeset sest, bacila je saku zemlje na kovceg svog muza, ispravila se, koraknula jednom i nastavila da hoda.


Uhvatio je njene sake svojim dugim prstima i sklonio ih sa svog vrata.
Obukao je jaknu.
-Idemo.

-A tvoja migrena?

-Gadno je nocas, Ana, ali prezivecu.

Zajedno su iskoracili iz svojih uobicajenih zivota i zakoracili u mrak koji su cepale prve munje.


1. Ostrvo

Noc je bila mracna i mirna. Bljeskovi koje je video, bili su samo vizuelni oblik njegovog bola.
Tanka svetlost stone lampe stvarala je nepomicne senke svuda po kancelariji.
Zatvorio je oci. Munja je zaparala tamu iza njegovih kapaka. Otvorio ih je. Pogledao je svoje dlanove, tanki crveni polumeseci goreli su na njima.
Casovnik je pokazivao dva sata. Nije bilo razumnog razloga da bude tamo. Trebao je da ubrizga sebi nesto, ode kuci i spava.

Kuca je mesto gde vrebaju aveti. Kuca nije dom.
Bas kao on.
Kada bi on bio kuca, bio bi stari zamak, sa mnostvom tajnih prasnjavih soba, opletenih paucinom, zabravljenih teskim katancima. Kuca u koju vecina ne bi pozelela da udje.


Bol je uvek stvarao ovakve misli. Nepovezane, sa malo smisla, poeticne, one koje bi mu izazivale stid, kada bi za stid bilo mesta u svetu u kome je bol bio jedina trenutna izvesnost.

A onda, tu je bila ona. Postojana poput njegovih demona, cvrsto zakacena za njegovo srce. Na ovaj ili onaj nacin, uvek prisutna.
Ponekad bi u mislima kolenom razdvajao njena kolena. Sada je samo zeleo njenu malu hladnu saku na svom uzavrelom celu, na nekom dalekom, od sveta zaboravljenom mestu, ili bas ovde, svejedno je.

Ana, u ime Boga u koga nijedno od nas ne veruje, dodji. Treba mi malo tog ljudskog dodira nocas. Dodji, ali budi oprezna, jer ne znam na sta sam sve spreman.


Ako

Ako zatvorim oci pre nego sto zaspim, ko zna kakav film ce se odigrati na platnu iza mog cela.
Ako stanem pre nego sto se srusim, ko zna da li cu ikada ponovo krenuti.
Ako zacutim pre nego sto ti nesto kazes, ko zna da li cu ostati.
Ako sacekam poljubac, ako ne pruzim ruku prva, ako pustim suzu, ako kazem "necu", ako se nadurim, ako se prepustim... hoce li me progutati uzas bez imena, lika i glasa?

Kad procveta jorgovan pored kapije, dozvolicu jednom uzdahu da pobegne svojim putem, onako, kako vec godinama uzdisem pored tog jorgovana i to ce biti nekakav neoborivi dokaz da imam neznu, romanticnu dusu, iako se jedva jos secam kako je on izgledao, iako se nadam da se vise nikada necemo sresti, jer svakom treba neka neprezaljena ljubav i plasim se sta ce biti ako ove godine zaboravim da uzdahnem.


Maji

Danas je 9. februar. Sta god se tog dana desilo, za mene ce uvek biti dan kad je svet postao bogatiji za jednu divnu osobu. Obelezicu ga tako sto cu se odreci osecaja ljutnje i nemoci, zbog toga sto mi je daleko, zbog toga sto sam je poslednji put videla pre godinu i po, jer je zivot lud, jer smo mi, ljudi, slabi. Pogledacu "Drustvo mrtvih pesnika". Malo cu plakati.

Mila moja, ne znam sta bih ti pozelela. Mirne snove, mirne dane. To ti nedostaje.

Zilav si ti cvetak. Ipak se nadam da si to vec dokazala i da dolaze bolji dani i da nije kasno da ih prepoznas.

Volim te. 


Da li sam primetila?

- Meni Stiv sve vise lici na Hausa. Dobro, ima malo uze lice, ali za koju godinu...

- Nisam primetila.

- Pa, obrati paznju.

- Mm... a jel ima on zenu?

- Nema. Ali ti imas muza.

Tu ja ostajem bez teksta, znam da bi i "muz" isto tako, pa se onda setim svega lepog, znam da bi i on isto tako, pa mi bude toplo oko srca i svuda okolo i nadam se da bi i njemu isto tako.

Pitam se kad sam postala ovako dosadna, prestala sam da pusim, grickam celer, bavim se jogom. Od pisanja, naravno, nista. Sela sam jedno vece s ambicijom da pisem tres ljubic za pristojan honorar. Popila jedno pivo. Pa jos jedno. Zakljucila da ja to ne mogu, makar krepala od gladi. Do krepavanja jos nije doslo. Ako dodje, preispitacu jos jednom svoje mogucnosti i ne verujem da ce mi biti vazno koliko sam zabavna. 


Raskrsnica

 

But if my life is for rent and I don't learn to buy
Well I deserve nothing more than I get
Cos nothing I have is truly mine

While my heart is a shield and I won't let it down
While I am so afraid to fail so I won't even try
Well how can I say I'm alive


Zelim

Da se svaki teret na dusi pretoci u suzu.

Da svaka suza pronadje dlan koji ce je obrisati.

Da svaka iskra u srcu procveta u osmeh.

Da svaki osmeh probudi neku novu iskru.

Da pisemo, citamo i volimo, onako kako najbolje znamo.

A znamo...

Ziveli! 


Gravity

Samo da podsetim sebe da nisam otisla odavde, dok pokusavam da sklepam pocetak neke nove pricice - sapunice i malo skrpim svoje oparane nerve.

Danas je trideseti rodjendan John Mayer-u, pa mu ga srecnim zelim, a posto se osecam bas ovako, s vama zelim da podelim ovu pesmu.

 

Gravity
Is working against me
And gravity
Wants to bring me down

Oh I'll never know
What makes this man
With all the love
That his heart can stand
Dream of ways
To throw it all away

Oh Gravity
Is working against me
And gravity
Wants to bring me down

Oh twice as much
Ain’t twice as good
And can't sustain
Like one half could
It's wanting more
It's gonna send me to my knees

Oh twice as much
Ain’t twice as good
And can't sustain
Like one half could
It's wanting more
It's gonna send me to my knees

Oh gravity
Stay the hell away from me
Oh gravity
Has taken better men than me
Now how can that be?

Just keep me where the light is
Just keep me where the light is
Just keep me where the light is
C’mon keep me where the light is
C’mon keep me where the light is
C’mon keep me where keep me where the light is


24

Kazu da ljudski zivot moze stati u jedan tren, pre nego sto ce umreti. U jedan osmeh, u jednu suzu. U jednu rec, ili jednu pricu. U beskrajnu pricu, ako odlucis da kopas malo dublje.
Njegov zivot stao je u kutiju od cipela. Dr Martens black boots broj 44, ali ipak, bila je to kutija od cipela. I mirisao je na Jamaican Blue Mountain coffee.

Something's starting today
Where did he go? Why you wanted to be?
Well you know, november has come
When it's gone away...

Lagano se jezila. Pred njom je bila gomila fotografija i za svaku je bila zakacena cedulja.
Osim za prvu. Bile su poredjane hronoloski. Na njoj je bio plavooki decak zacenjen od smeha na ramenima svog tate.
To je bila jedina fotografija na kojoj se smejao.
Fotografije na kojima je svirao klavir koji je prepoznala. Kako je moguce biti nomad i vuci tako nesto za sobom?
Velika publika i veliki mrsavi decak, sam.
Fotografije sa atletskih takmicenja. Dodele medalja. Maraton je bio njegova disciplina... a smela je da se zakune da je bio sprinter.
Fotografija sa proslave mature na kojoj ga nije bilo. Ne zbog toga sto je bio s druge strane objektiva, vec zbog toga sto je bio s druge strane zivota.Oboren rukom coveka na cijim ramenima je nekad sedeo kao na vrhu sveta.

Na dnu kutije, papir sa mnogo cifara. Broj telefona.
Kupovao ju je, znala je to. Ali, cena je bila toliko visoka da nije mogla... nije mogla da mu zameri.

Znala je da joj nikada nece reci oprosti, zao mi je, volim te. Znala je da joj kao neki uvrnuti Mali Princ, nikada nece odgovarati na pitanja direktno.
Ono sto je uradio bilo je na tankoj granici ludila i junastva. Zelela je da zna da je ostao ceo.
Okrenula je broj.
Zazvonilo je jednom, a onda se veza prekinula. Odskocila je kada joj je telefon zazvonio u saci.
"Mila..." - sanjivi glas, svest o vremenskim zonama ostala joj je na nekom pradavnom casu geografije.
-Jesi li dobro?
-Dobro...
-Jesi li mu rekao?
-Ovde rade dobar bajpas i slabe stolice...
-Nisi ga valjda... ?
-Ne njega, stolicu.
Nasmejala se.
-Hej...
Zagrcnula se.
Usledila je naelektrisana tisina.
-Sutra rezervisem kartu.
-Ok. Javi kad stizes. Uvek sam mastala o tim aerodromskim romanticnim susretima. Ko zna da li cu dobiti jos neku priliku.
-Volim te.
Klik.

 

  -KRAJ- 


23

Nakon svega, ostalo je nista.
Nista je zelela, dosao je on. Zelela je partnera, dobila je ucitelja. Pomirila se s tim i on je nestao.
I sve je bilo kao pre.
I nista nije bilo kao pre.
Azurna kutijica je nestala.
Sve cesce se nije javljala na telefon.
Ponekad je zaboravljala da se nasminka.
Ponekad je oblacila istu majicu tri dana zaredom.
Sve vise je radila sa papirima, a sve manje sa ljudima.
Pomirila se sa svim, ali odjednom, ljudi su poceli da je izbegavaju.
I to je bio njen zivot - bez celofana.

Spakovala je njegove fotografije u obicnu najlonsku kesu i odnela ih u kontejner. Za rituale spaljivanja nije imala... sta god da joj je za to bilo potrebno.

Bio je novembar. Kisan, hladan i siv. Onakav kakav novembar i treba da bude.

Stajala je pored porodicne grobnice. Secala se dana kad je sahranjena jedina osoba koja joj je u zivotu bila bliska. Jedina osoba cija je bila. Ona koja joj je ostavljala cokolade pored jastuka. Ona koja ju je volela. Bila je skamenjena, svih tih godina. Nikada nije zaplakala. Bilo je previse strasno. Citavog zivota strepela je od tog dana.
S razlogom, ispostavilo se kasnije. Tog dana, i ona je zapravo umrla.
Proslo je sedam godina.
Film je krenuo. Kako ju je budila. Kako ju je ljubila. Kako se smejala... sama sebi. Kako to nikad od nje nije naucila. Kako je volela svoju bastu. Kako je umrla sama.
Plakala je i mislila je da nikada nece prestati. Bilo je dovoljno tuzno, da potopi njene preostale godine suzama.
Cuvar ju je uhvatio za rame. Zatvarali su kapije.

U sanducetu cekala ju je cedulja "Molimo vas da preuzmete posiljku..."


Bloggers against abuse

 

 Mnogo se pise o nasilju, pa bih i ja zelela da dam neki malecki doprinos.

Nesto iz iskustva, koje  sam ovde negde vec pominjala. Coveka koji me napao (coveka od ugleda), prijavila sam kad je prosao pocetni sok. Nisam se nadala nicemu dobrom. Ja sam niko i nista. On ima dobru reputaciju, zaledje i sve potrebno da bi prosao bez posledica.

Citava procedura bila je prilicno mucna, ali nije bila uzaludna. On je suspendovan, o tome se prica, mozda ce pomoci jos nekome da ucini isto.

Bilo da se radi o vama samima, ili ste samo svedoci... ne zatvarajte oci. Jednom cete ih morati otvoriti.

 


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»