22

Tih dana, bila je besna.
Na sve, od samog pocetka.
Na roditelje - boeme, sto zbog nekog vraga prave decu, a onda umiru od boemske bolestine, ili se utapaju u casi, suzama, optuzbama, pretnjama.
Na babe, dede, strine, bracu, sestre.
Na sve koji su imali vise i na sve koji su imali manje srece.
Na sunce, kisu, vetar.

Tuga, pa bes... obrnuto svim pravilima, kao sto je sve bilo nekako naopacke otkako je dosao, ili otkako je otisao.

Cinilo joj se da je sve najgore probudila u sebi. Sve sto je toliko godina spavalo.
Zar je to bio plod njene ljubavi? Uzvisene, nadahnjujuce, svete. Tolike je ucinila boljima, ali ne nju. Da li je to uopste bila ljubav, ili neki izopaceni produkt njene izopacene duse?

Onda bi uzela fotografije, one koje je sama uradila, one na kojima je spavao, smesio se, bio ozbiljan, bio svakakav i videla je coveka, onoliko koliko nikada nije videla coveka pre.

Ispratili su sva godisnja doba, novembar je prvi put bio saren, decembar radostan, januar nekonvencionalan...
Prihvatila je njegovu igru cutanja, jer nije znala sta bi drugo.
Prihvatila je igru cija pravila nije znala.

Osecala je da ide predaleko, kad mu je, izbegavajuci da joj uhvati pogled, rekla da mora da ide i zamolila ga da je ne zove i lagala da je sve u redu.
Zelela je da zastiti, njega, sebe, iako je znala da je od njega nemoguce ista sakriti.
Otisla je. Veoma daleko.


21

Verovala je da ako ne znas kako da pomognes, najbolje sto mozes uciniti je da ne ucinis nista.
Takodje je verovala da rane koje prepustis isceliteljskim mocima vremena, nikada ne zacele.
Odlucila je da ne ucini nista i prepustila vremenu da pokaze da li je odlucila ispravno.
Nije razmisljala o tome sta ce se dogoditi ako famozno vreme pokaze da je odlucila pogresno.

Ponovo je trcala. Ali, sada su, umesto nirvane, kilometri donosili vrele suze na njene obraze.
Plakala je zbog njega. Zbog svega onoga sto je mogao biti. Zbog svega onoga sto jeste.
Plakala je zbog njihove male porodice, koja je postojala, skoro izvesna, u njenom srcu, samo dva dana, a onda, u barici krvi, zauvek nestala.
Trcala je ka svojoj sustini.


20

-Ne...
Slabasni glas prenuo je iz zecjeg sna.
Umirila se.
-Nemoj - postajao je glasniji.
Zaustavila je dah.
-Neeee - cvileo je, gurajuci nekoga u snu.

-Pricao si u snu - rekla mu je ujutro.
-Stvarno? Sta sam rekao? - mumlao je punih usta, listajuci novine.
-Nesto nerazumljivo... sta si sanjao?
-Ne secam se - vestim manevrom izbegao je da im se pogledi sretnu.

Nocna scena ponavljala se cesto, bivao je sve glasniji i sve nemirniji.
Ona je bivala sve tisa.
Jedne noci uhvatila je rec od koje se sledila. Rekao je, jezivo izmenjenim glasom "tata".


19

Pokusala je da dokuci njegovu glad za zivotom. Mogla je to biti neka cudna varijacija krize srednjih godina. A mozda je on jednostavno bio cudo.
Phedre u cuda nije verovala.
Treca mogucnost cinila joj se najverovatnijom.
Bio je on covek koji zna koliko mu je dana preostalo na ovom svetu. Sasvim ocekivana pomisao za nekoga ko je radio na mestu na kom je ona radila. Vidjala je to svakog dana.
Neumorno je trazila dokaze. Preturala po njegovom kupatilu u potrazi za neobicnim lekovima. Nasla je samo aspirin i tecnost za sociva.
Nije se mnogo razumela u medicinu, ali on je, izuzev povremenih mamurluka, izgledao savrseno zdrav.
Na kraju je odustala. Na kraju se prepustila.
Prestala je da sumnja. Znala je da ga voli. To je bilo dovoljno.

-A za vasu cerku? - pitao je ljubazni konobar, kao u losem filmu. Nije ga uspela nasmejati te veceri, a te noci pokusavala je da zaspi sama u svom krevetu. Pokusavala je da zaboravi njegov pogled. Da prestane da se pita da li mu je trebala nesto reci. Cemu izgovarati ocigledno?


Polusvesna, prvo je pogledala u sanduce. Samo racuni i razglednice od prijatelja. Nakon toga je pogledala pod otirac. Samo prasina.
Okrenula je njegov broj. Nije bio u funkciji.
Nije joj ostavio nista.
Znala je da nece trajati vecno. Tesila ju je pomisao da nesto toliko lepo i intenzivno, ne moze nestati bez traga. I kada ih vise ne bude, ostace svetlost. Ostace sve ono cemu ju je naucio. Volece zivot istom onakvom strascu i kad on ode. Svojevoljno, ili ne.
Pogresila je.


18

On je jedini nikada nije pitao zbog cega je tako neambiciozna.
Ni ona to nikada nije pitala njega.
Nije pitala da li ga jos uvek posecuju prostitutke.
Cak ni kada su uveliko delili svet pun cipke i sapunice, lahora i uragana.

-Jesu li ti roditelji zivi?
-Da.
-Kakvi su?
-Obicni.
-Jel imas bracu ili sestre?
-Ne.
Svaki odgovor bio je takav da je blokirao naredno, logicno pitanje.
Bio je on najtezi sagovornik kog je u zivotu imala.
I bio je bolji od najboljeg ljubavnika kog je ikad sanjala.

Zelela je vise. Vise njega.
Ne porodicu. Nikada sebe nije videla kao suprugu, jos manje kao majku.
Zelela je da ZNA.
Zelela je da zna kakav je decak bio, kakvi su mu roditelji bili, kakve kucne ljubimce je imao, kakve su mu bile tinejdzerske godine, kakav mu je bio prvi put, ko mu je bila najveca ljubav. Zbog cega najvise zali. Sta najvise zeli. Da li je voli.
Vise cak i od toga zelela je da zna kako je biti on.


Predah u Northern Exposure

Preuzeto sa forum.hr

Kada je 1915. David Griffith, tzv. "otac filma", snimio svoje rasisticko djelo "Radanje nacije" osjetio je sto znaci osuda javnosti. Ali kako svi imamo priliku za ispriku (bila ona iskrena ili ne), 1916. snimio je odgovor na svoje iznapadano "umjetnicko djelo" kako bi svijetu pokazao da je upravo netolerancija krivac za sve ljudske nedace. Film se zvao "Netrpeljivost" ili "Netolerancija". Ali Griffith je krenuo straznjim putem pa je zapravo svijet pokazao kao netrpeljivo mjesto gdje dobri i posteni, misleci ovdje, naravno, na sebe, bivaju proganjani samo zato sto zele reci ono sto misle. Sve je to u redu i ne mislim sada napadati slobodu izrazavanja, ali poanta price koju je Griffith uspjesno podvalio svijetu nije bila tolerancija kao nesto sto je nuzno da bi svijet opstao u svojoj ljepsoj verziji, vec upravo upiranje prstom u neke vece grijehe proslosti kako bi sprao celuloidnu krv sa svog imena. Na zalost to mu je i uspjelo. Ako zelimo pricati o ugrozenim vrlinama pricajmo o njihovim ljepotama. One ne postoje kao nusproizvod moralnih mâna vec upravo obratno.
Na srecu postoje neki ljudi koji su pravac lijepih namjera shvatili ispravno. Joshua Brand (inace tvorac planetarno popularnih "Soprana") i John Falsey davne su devedesete otjerali mladog i perspektivnog doktora Joela Fleischmana u samu zabit Aljaske kako bi se u cetiri godine oduzio za stipendiju koju mu je drzava Aljaska tako dobrovoljno dala (125.000$ za studij medicine na Columbia University). Ali sto je sve mladi Zidov iz New Yorka naucio u malom mjestu Cicely nitko nije mogao pretpostaviti. Iako mu je to iskustvo ispocetka izgledalo nametnuto, kasnije je, kao i svaki covjek koji zeli biti bolji nego sto jest, shvatio da je Cicely stanje uma, mjesto gdje zivi posljednje utociste najljepsih i najcudnijih ljudi na ovom svijetu. Tamo mozda prozori nisu od cokolade, ali je svako kucajuce srce prica za oplemenjivanje duse i ovog zacudujuceg svijeta.
Oni koji nisu imali privilegiju uzivati u najboljoj televizijskoj seriji ikada snimljenoj jos uvijek mogu nadoknaditi sve izgubljeno. Ako ste mislili da ste sve naucili o samima sebi i okolini koja vas svakim danom sve vise i vise iznenaduje zavirite u zivote obicnih ljudi koji zive na dovoljno neobicnom mjestu da i sami budu neobicni. Ovdje je rijec o svakodnevnim ljudskim nedacama stavljenim u nesvakidasnji kontekst, ali nema tu zabijanja noza u leda, nema tu nasilja, laznih junaka, patetike i ostalog smeca koje cete naci u drugim TV serijama. Ovdje ljudi lijepo zive. I to nije zbog toga sto ovo izmisljotina genijalnih scenarista vec zato sto bi svi mogli tako zivjeti. Prica je to o nasoj boljoj i dostiznoj viziji.
Pored svih ljudskih i nadljudskih emocija kojima mozete biti svjedoci ako zaronite u sasvim drugacije stanje uma, jedan jedina vristi iz svake pore svakog lika i svake situacije - a to je Tolerancija izgradena na najvisem kozmickog osjecaju - Empatiji.
Obratite paznju na razvoj svake situacije, na suptilne poruke u svakom razgovoru (zamislite se nad svakim Chrisovim radijskim prologom i epilogom) i zapitajte se zasto mi tako ne zivimo? Uzivajte u razumijevanju koje postoji medu likovima i kako oni rjesavaju svoje nesuglasice i zivotne probleme. Nitko od njih nije savrsen, nitko nije bez mane, nisu ovi likovi dovrsene slike humanosti, ali nacin na koji ovi ljudi kroce kroz zivot zaista je predivan. Zasto moramo u svemu traziti odgovor i odobravanje? Ako covjek nesto zeli, a time nikome drugome ne cini zlo, tko smo mi da trazimo objasnjenje, tko smo mi da to ne toleriramo i pricamo o "cudnim" zeljama kao o necemu nepotrebnom s osudom u glasu. Zasto nam je toliko tesko, taj beskrajan svijet sa svim tim divnim stvorenjima, prihvacati i tolerirati. Nemojte sada predaleko otici, ima tu mnogo toga za ispraviti, ali iskrena tolerancija je najbolji put.
Pitanje koje se sada namece jest zasto je u prici o sjevernom zivotu nuzan netko poput dr. Joela Fleischmana? Svako umjetnicko djelo treba referencu od koje krece. Zivot u Cicelyu ne bi bio toliko stran da nema nekoga tko tamo nije kod kuce. Cicely je trebao "stranca" da bi ga ozivio. Joel je odrastao u netolerantnom svijetu, svijetu laktarenja, osudivanja, svijetu prepunom losih namjera i neiskrenih pobuda. Svako njegovo pitanje, nerazumijevanje, emocija, svaka njegova zacudnost upucena je upravo nama. Joel Fleischman je prisutan u svima nama. On je ovdje da postavlja nasa pitanja, da se ljuti i cudi zajedno s nasim manama. Mi ucimo zajedno s njim i kroz njega. On je nas Sokrat, on je nasa podignuta obrva - on je nasa buduca tolerantnija verzija. On je Pitanje na Odgovor Lijepog Svijeta.
Prepricavanje 80 sati ljudske prirode snimljene u ovoj seriji bilo bi mnogo vise od besmislenog. Jednako besmisleno bilo bi i skretanje paznje na neke od epizoda ili situacija. Zaplivajte sami - nitko vas nece gurati. Zivite Zivot na sjeveru i svako jutro razmisljajte o svijetu oko sebe. Mozda necete izazvati padanje snijega ili dolazak Indijanaca, ali cete izgraditi planine dobrih emocija, lijepe poput onih koje okruzuju najljepsi grad na svijetu - Cicely. Mozda vremenom svaki grad postane stanje uma.

Kada se zaljubite u svijet Cicelya odsurfajte ako zelite (a zeljet cete) kompletan popis svih epizoda s popisom uloga, kredita i kratkih sinopsisa (u txt. formatu) obavezno pejstajte malecki file s: www.gate.net/~kimi/nxguide.txt


P. S. Sto se tice tolerancije i ljudskog napretka za daljnje istrazivanje najtoplije preporucam ultimativni vodic kroz ljudsku toleranciju: John Stuart Mill i njegovo predivno djelo "Esej o slobodi".

 


17

-Hej...
Okrenula se.
-Preskoci vecerasnju dozu, bice ti stvarno, stvarno lose - postao je ponovo neproziran.
Izasla je blentavo poluotvorenih usta.
Cinio je to i mnogo puta kasnije. Taman kad bi pomislila da ga je sokirala uzvratio je visestruko.
Zbunjivao ju je. Razjarivao. Obezoruzavao. Ponekad, kad je bila jako dobre volje, nasmejavao.
Trebalo joj je mnogo da shvati sta on to zapravo radi. Mozak mu je funkcionisao kao odlicno organizovana odbrambena flota.
U tom trenutku, kockice su jos bile rasute u njenoj glavi i bolno su se sudarale pri slabasnom pokusaju slaganja.

Stigla je u zoru. Rasirila nozdrve, gladna mirisa Beograda u pozno leto.
Bila je srecna, uplasena, gorela je od zelje - konacno je osetila sta ta otrcana fraza stvarno znaci. Bila je ZIVA.
Dosla je do sestog sprata.
Nesto nije bilo u redu.
Dosla je do njegovih vrata.
Na njima je stajala plocica sa nepoznatim imenom.


16

Srce joj je poskakivalo.
Vracala se kuci.
Vracala se u neizvesnost, ali bila je srecna.
Sta god da se dogodilo u medjuvremenu, naci ce nacin da se ponovo spoje. Kao sto su toliko puta ranije.
Mali vodopad blizu puta.
Poslednji pogled na more u Rijeci.
Reski vazduh Gorskog Kotara.
Mnogo puta je putovala tuda. Uvek srecna, ali nikada ovoliko srecna.
Vracala se kuci.

Posmatrala ga je krisom, krajickom oka. Posmatrala ga je kako je cita.
Skoro da je osetila kako okrece stranice.
Bio je ozbiljan.
Bio je tuzan.
Zar je ona bila tuzna prica?
Ili je on bio tuzan citalac?
Mozda to i nije imalo nikakve veze sa njom.
Osetila je lagano treperenje u stomaku. Skoro van dometa secanja.
Nije bila potpuno sigurna da li zeli da mu skine majicu, raskopca farmerke, ili odjuri u kupatilo i povraca.
Ustala je lelujava, prisla mu, zgrabila mu lice obema rukama i pritisla svoje usne o njegove. Na prvi dodir, odgovor je bio trzaj, zatim je usledio mir i kad je odvojila usne od njegovih i pogledala ga u oci, videla je u njima nesto meko, nesto uplaseno, nesto zabrinuto.
U tom trenutku, bio je decak.
Decak o kom nije znala nista, a naslucivala je mnogo toga.
-Laku noc.
-Laku noc, Phedre.


15

Usla je u njegov privremeni dom kao u svetiliste. Nije znala u sta bi pre pogledala. Sve je bilo uglavnom onako kako je zamisljala. Klavir je dominirao prostorijom, mnogo knjiga, slozenih, razbacanih, otvorenih. O Betovenu, diferencijalnim jednacinama, golfu, istoriji pozorista, engleska poezija i jos mnogo, mnogo toga sto nije uspela da obuhvati pogledom. Pletena korpica puna loptica za zongliranje. Kaktus.
Bez tepiha i bez zavesa.
Licne stvari verovatno su bile skrivene po ladicama i ormarima. Mnogo ljudi je defilovalo tuda.
-Sedi. Turisticki obilazak je organizovan cetvrkom od 18 do 19.
Nasmejala se. Nije mogla da veruje da se nasmejala. Inace se jezila od takvih opaski.
-Zbog cega si dolazila juce? - ton je bio neocekivano mek za takvo pitanje.
-Pozelela sam samo... da te vidim.
Nasmejao se grohotom.
-Sisla si tri sprata samo zbog toga? Mislim da je to najveci napor koji je iko ikada ulozio samo zato da bi me video.
-Bilo je iscrpljujuce. Bila bih zahvalna za casu vode.
-Znas... ne osecam se najlagodnije znajuci da si ovde da bi me gledala...
-Ma, ne brini, ne gledam te.
-Imala si los dan. Zar ne postoji neko blizi sa kim bi pozelela da ga zaboravis?
-Verovatno. Ali, ti si me pozvao i sada sam ovde. Mogu li da ostanem jos malo?
Uzdahnuo je. Dobacio joj je cebe, doneo dva piva, ciniju cipsa, ukljucio tv i seo na drugi kraj kauca. Kao da je to nesto najprirodnije na svetu.


14

-Los tajming - tek mnogo kasnije razmisljala je o njegovim prvim recima koje joj je uputio. Kao da su obelezile sve sto je sledilo.
-Izvini - rekla je, nije bas znala zbog cega se izvinjava, zakljucala je vrata i usla u lift.
U liftu je dobila napad panike, prvi nakon nekoliko godina. Jedan od onih kratkih i iscrpljujucih. Jedan od onih koji se pamte. Na neki nacin, prekinula ga je zvonjava telefona. Sve je u redu. Lazna uzbuna, kao i vecina ranije. Zelela je da kaze svasta. Mnogo toga zbog cega bi kasnije zalila. Mnogo toga zbog cega bi joj tada bilo lakse.
Rekla je samo - Dobro je.
Nije dobro.
O, ne, nije dobro. Bila je to crna rupa kojoj su curile sline za njom. Bila je glupa, umorna, bleda, bez reci. Nije imala pojma kako se nasla dve ulice dalje. Zelela je da sedne na sred trotoara i place. Zelela je da je neko odvede kuci.
Samokontrola je ipak bila njeno drugo ime. Ili bar kontrola... necega...
Na vratima ju je cekao zalepljen papiric. Samo jedna rec - "Dodji."
Zbog necega, bila je umirujuca. Dovoljno da zaboravi svoju carobnu kutijicu i pod tusem oseca samo vibracije njegovog glasa u svojoj glavi.
Bile su dobre - presudila je.
Ide da ga konacno demistifikuje - objasnila je.
Bilo je to dobro.
Bilo je to razumno.
Bila je to laz.


13

Nemilosrdno je zvonio budilnik strateski postavljen na vrh ormara koji je mogla dosegnuti tek istezuci se na vrhovima prstiju...
Postizanje savrsenstva imalo je cenu - ovakva jutra. Zelela je da se samara, udara glavom u zid, place iz sveg glasa. Secanje na prethodni dan samo je pojacalo zelju.
Ali, nista od toga nije ucinila. Tus, kafa, kornfleks, odeca, sminka, tableta, osmeh...
Dan na poslu, srecom, nije bio mnogo zahtevan. Papiri, papiri i jos papira... savrseno zatupljivanje.
-Divno izgledas danas - rece sestrica koja je donela jos neke kartone, na sta je Phedre u sebi vrisnula jedno potpuno bogohulno "O, BOZE!", a procedila samo slatko, asertivno "Hvala".
-Znas, cula sam da traze psihologa u... - konspirativno je saputala.
Zasto svi misle da ona jedva ceka da pobegne odatle? Mada... mozda bi bolje pitanje bilo zbog cega ne ceka. Kakvu satisfakciju ima pokusavajuci da nekako oboji zivote koji ce se verovatno zavrsiti jos usred tog nekog njenog pokusaja. Neki od njih vec jesu.
-Hvala, pogledacu. - prihvatila je igru saputanja.

Telefon je prenuo iz popodnevne dremke. Uspaniceni glas - Molim te, idi do kuce, pogledaj jel sve u redu, niko se ne javlja ni na fiksni ni na mobilne...
Uspomena na prosli ovakav poziv i prizor porazbijanih prozora na koji je naisla napunio joj je oci suzama.
Zaculo se zvono na vratima.
Sa zaglavljenom slusalicom izmedju ramena i uveta, navlaceci jednu patiku i zamagljenog pogleda, otvorila je vrata.



12

Preslisavala se. Nabrajala u sebi sve rodjake skolskog uzrasta. Niko nije imao problema s matematikom.
To je bio jedini zaobilazni put koji joj je padao na pamet. Ostao je jos samo onaj direktni. To je mogla. Posledice ce biti nesto van njene moci odlucivanja.
Da li je ok? Da li je ok nepoznatom coveku jednostavno reci da ga zelis?
Nepoznatom coveku koji joj nikada nije uputio ni rec, shvatila je.
Nepoznatom coveku dovoljno starom da joj bude otac, verovatno.
Preturala je po ormaru.
Sta se zapravo moze dogoditi?
Zazmurila je i to je nekako uspelo da joj odgura sve misli dublje, napolje, u stranu, nije bilo ni bitno...
Imala je onakvu crvenu kosu koja nije dozvoljavala previse eksperimentisanja bojama. Sva njena odeca bila je odjednom neopisivo dosadna. Jednostavna bela majica, jednostavne plitke farmerke, zelene converse... nije bila devojka od milion dolara... ali bilo je to u skladu sa njenim licem koje je cesto zbunjivalo pacijente i maskiralo njene pozne dvadesete u neke srednje tinejdzerske. I onda najvaznije - kutijica azurne boje puna belih tabletica... dve... tri ce biti dovoljno, nije bas tacno znala za sta. Mala Phedre imala je malu tajnu... kako postati i ostati savrsena. Spustila se lagano, prepoznavala je melodiju... Air on G String. Osecanja su lagano iscezavala. Pozvonila je na vrata. Tisina. Koraci. Gledala je u vrhove svojih patika. Osetila je samo kako joj je srce preskocilo. Osim toga - nista. Koraci su se udaljavali. Vratila se u stan. Prstima je odsutno prelazila preko kartona nedavno preminule sticenice doma, one koja ju je tako podsecala na njenu pokojnu baku... sve dok nije bila dovoljno osamucena da se jos samo istusira i zaspi gustim, tamnim snom bez snova.


11

Sta je to sto ona zapravo pokusava da sacuva - pitala se. Zdrav razum, ionako, ne znaci ono sto je nekada za nju znacio.
Ne znaci smisljanje sve vise i vise rituala i drzanje za njih kao za dasku treceg dana na otvorenom moru.
Definicija normalnosti menjala se i prosirivala.

Ucinilo joj se da ga je videla. Lepa renesansna glava koja je nadvisila gomilu. Srce joj se steglo, pa rasirilo, videla ih je odjednom u nizu, raznih boja, na milimetar od nesvestice.
To nije bio on.
Drzala je grcevito dovratak galerije, dok joj zglobovi nisu pobeleli i onda je shvatila - ako postoji i najmanja mogucnost da je ono sto je osecala bilo stvarno prisutno, tada ona nije imala pravo da sama kreira nastavak njihove price.

Mogao je da je skida ocima, da je ljubi, moli, preklinje, proklinje, da isprica bezbroj prica, da place bez ijedne suze, da se smeje, da joj se divi, da je prezire i uvek, uvek da je prozire.

Insistirao je da veruje njegovim recima.

Zasto ga je, dodjavola, poslusala?

-Htela bih da rezervisem kartu za Beograd... za prvi u kom ima slobodnih mesta...


10

Bilo joj je dosadno.
Ako je postojao ijedan osecaj koji je obilazio svih tih meseci otkad ga je srela, to je sigurno bila dosada.
Uglacani kamen, stara stepenista, razapeti konopci za ves iznad glava prolaznika, a iznad trake neba - vijugave ulice u kojima si se mogao izgubiti i stoti put ih obilazeci.
Istra je uvek bila inspirativna. Cista, mirisna, liberalna.
Razmisljala je kako je moguce ziveti jednostavno. Jedan korak, drugi, treci... Udah, izdah... Jutro, dan, vece, noc...
Bilo je moguce ziveti jednostavno. Za nju vise ne.

Pretrnula je kad je u svom sanducetu nasla njegovu postu. Ni slicno ime, ni slicno prezime, ni slican broj stana. Sabrala se brzo. Zapravo, samo je mislila da jeste. Neko sabran bi jednostavno ubacio kovertu u njegovo sanduce. Ona je zvonila na njegova vrata. Pojavio se sa izrazom lica identicnim onom kad je sreo bosu na stepenicama.
-Dobar dan.
Nista.
-Nasla sam vasu postu u mom sanducetu.
Podigao je jednu obrvu, jos malo nagnuo glavu, kao da ocekuje da ce reci jos nesto... ili bar ukapirati...
Tad je ukapirala. I osecala je da pocinje da crveni. Negde izmedju ruzicaste i purpurne gurnula mu je kovertu u ruke i ne pogledavsi ga pobegla. Na medjuspratu virnula je prema njegovim vratima verujuci da su zatvorena, ali on je jos uvek stajao tamo, prateci je pogledom.


9

Tesko, veoma tesko je podnosila cinjenicu da je on apsolutno nije svestan. Sretali su se, to je bilo neminovno. Ali nikakav nagovestaj raspoznavanja nije pronasla u njegovim ocima.
Bio je izuzetno visok covek i bilo je dovoljno da usmeri pogled pravo i da je cak ni njegov periferni vid ne zakaci.
Osim toga, bio je i najlepsi covek kog je ikad srela. Svaki delic njega bio je takav da bi se o njemu dala napisati citava poema.
Svaka bora, neka obicna, neka tako cudno pozicionirana da se pitala da li je to uopste bora...
Kobaltne oci, cija boja kao da se nije menjala zavisno od raspolozenja, osvetljenja, onoga u sta je gledao...
Neproredjena kosa, iako je uveliko zasao u cetrdesete...
Prelepe, poeticne sake...
Otisci papucica naocara na dugom nosu...
Pamucna majica, farmerke, patike ili marte, miris na sapun i nista vise...
Uz sve to, nekada je izgledao kao starac, nekada kao decak i to je bilo bolno i bolelo je sve jace.


«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»