33. Neznost

Nije predvideo takav razvoj dogadjaja, a opet, kao da je bio spreman. Pravi sin svog oca, oficira. Najezio se na tu pomisao.
Svetlo je bilo priguseno, sa plejliste pozdravljao ga je najsareniji izbor izvodjaca. Nije mogao da priusti sebi muziku koja ga je vezivala za bilo sta sto je proslo.

Ne nocas.

Dovoljno je bilo sto je prelistavao album sa zamrznutim nekim srecnijim trenucima, nekim srecnijim ljudima. Nasmejana Ivana jede lubenicu kasikom. On, probudjen nasmejan. Serija smesnih grimasa koje su pravili.

"Why does it always rain on me?"

Fotografije su ga uveravale u nesto drugo, nije se toga secao. Iza svakog osmeha, video je bol, video je jedno srce koje krvari, jedan zivot koji juri ka svom kraju grcevito se hvatajuci za svaki privid cvrstog uporista.

Sa ekrana posmatralo ga je ozbiljno Anino lice, ovekoveceno na dodeli nagrada za najbolje studente. Tako je izgledala i onog dana kada ju je prvi put video. Na ulici se mimoisao sa neznom devojkom visokih jagodica i razigranog konjskog repa. Pogledi su im se sreli, imala je sivozelene oci mora u zimskim danima, pogodila ga je misao tako nesvojstvena njemu - da se poznaju oduvek. Kasnije, u njegovoj kancelariji pokusavao je da uhvati odgovor, ali nista osim tesko zauzdavane treme nije uspeo da pronadje.

Zasto si otisla?

Naravno da je znao zasto je otisla. Zeleo je samo da je nauci necemu, da ostavi nesto dobro ovom svetu. Da je mogao predvideti makar delic onoga sto se dogodilo, nikada joj ne bi dao posao.
Nije bilo nicega na ovom svetu sto mu je bilo toliko dragoceno.

Zasto se vracas?

Na to pitanje nije imao odgovor.

Popio je dovoljno tableta da ga otupe za dan koji je predstojao i dovoljno kafe da ga odrzi budnim.
Pakovao je svoje stvari. Ajpod, Dikensova "Velika ocekivanja", trenerke i majice. Znao je da ce mu biti itekako potrebne.
Dnevno svetlo se jedva probijalo kroz gustu maglu. Savrsen pocetak poslednjeg dana zivota na kakav je navikao.

Uzeo je taksi i uputio se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Iskocila je iz kreveta nasmejana, u zoru. Tusirala se pevuseci, pazljivo odabrala garderobu. Pojela je svoje pahuljice s apetitom. Gledala je sve neraspakovane kutije, otvorila prozor i udisala vlazni, prljavi vazduh, duboko i zeljno kao da je u najlepsoj kedrovoj sumi. Bila je kod kuce.

Mesto je nije drzalo. I dalje nije znala kako ce se suociti sa onim sto je ceka, ali odlucila je da prosto saceka i vidi sta ce se dogoditi. Prezivela je i strasnije.

Da li je zaista?

Odmahnula je rukom, kao da je ta misao komarac kog ce stvarno tako oterati. Iz starog dnevnika, koji dugo nije otvarala, izvukla je njegovu fotografiju, krisom snimljenu, na kojoj mu je lice bilo onakvo kakvo nikada svesno nije pokazivao svetu. Pozelela je, kao kada je bila mala i citala "Meri Popins", da udje u tu fotografiju. Jos uvek je bio njen carobnjak. Jos uvek je bio njen razlog da ujutro ustane iz kreveta, za sta joj je cesto trebalo nista manje od carolije. Posle nekoliko minuta posmatranja njegovog lica, osecala je kako joj utrobu rastace najdublja neznost, osecaj kog je bila lisena svih tih meseci i bila je sigurna da je ucinila pravu stvar.

Uzela je taksi i uputila se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.


32. Jutro

Prvo sto je ugledala kad se probudila, bila je njena omiljena reprodukcija, uramljena i okacena na zid u koji bi gledala kad se probudi. Bila je to Pikasova "Devojka pred ogledalom". Dobila ju je kad je maturirala od svog mnogo starijeg komsije, sa kojim, prerano odrasla, volela da se druzi od najranijeg detinjstva. Od tada ju je nosila svuda sa sobom. Pratila je mnoga njena raspolozenja, za svako je imala po neko znacenje.

Tog jutra, jedino sto je na njoj videla, bilo je plavetnilo. Plavetnilo koje je do tad bilo pritajeno, zasenjeno drugim bojama, plavetnilo njene nade.
Nesto ju je zuljalo ispod stomaka. Izvukla je telefon i mahinalno proverila da li jos uvek radi. Tada se setila nocasnjeg razgovora. Shvatila je da se osmehuje.

Jos uvek nije bila sigurna.
Kako ce se suociti sa njim?
Pomislila je da je suvise slaba za tako nesto, a opet, ovo je bila mozda jedina prilika.

Prilika da se vrati kuci.

Ponavljala se scena slicna nocasnjoj. Hodala je sa telefonom pritisnutim uz stomak. Ostavljala ga, spremala dorucak. Gledala u dorucak, uzimala telefon. Pritiskala brojeve, prekidala vezu.
Zazmurila je i otipkala sve brojeve.
-Dobar dan, Ana ovde.
-Ana, duso, kako si od jutros?
-Bolje, mnogo bolje. Odlucila sam, vracam se.
-Radujem se zbog toga, verujem da je to dobra odluka, iako je nisam ocekivala tako brzo.
-Kako je... tu? - progutala je knedlu.
-Sve je manje-vise isto, ne cekaju te nikakva neprijatna iznenadjenja, ne brini. Svima ce biti drago sto se vracas.

Svima?


-Kako je... kako je on? - prevalila je konacno pitanje koje je cekalo toliko dugo da bude postavljeno.
-On kao on, znas vec. - zacutala je nakratko.
-Cini mi se da nije bas dobro, jos od tvog odlaska. Umrla mu je majka proslog oktobra, napravio je neki cirkus na sahrani. Jos se vise zatvorio i kao da je otupeo. Brinem za njega. Izvini, duso, ovo ti bas nije najlepsa pozivnica. Bice on dobro, znas ga, znas da moze podneti sve. Radovace se sto se vracas.

Da li ga zna? Moze li iko podneti sve?

-Danas cu dati otkaz i pocinjem pakovanje.
-Jedva cekam da nam dodjes.

Smesila se dok je jela svoj prvi dorucak u poslednja dva meseca.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Ilija je skoro trcao hodnikom do Djordjeve kancelarije. Upao je unutra bez kucanja i viknuo "Ana se vraca!".
Djordje je gledao u monitor. Rekao je samo "Ok".
-Ok?! To je sve?! Neces me nista pitati?
-Moram da zavrsim sa ovim papirima.
-Otkad se ti bakces papirima?
Nije odgovorio. Samo ga je pogledao i taj pogled je bio dovoljan da ga izvede iz kancelarije, bez reci.
Reci su dosle kada se vratio u svoju. Nizale su se psovke za koje i nije znao da ih zna, dok nisu oterale njegov bes i ostao je ponovo sam sa osecajem, koji se nije mogao ni izraziti, ni ublaziti.


31. Poziv u noci

Lezala je umotana u svoje omiljeno cebe, bez snage da se pomeri, bez snage da promeni program na tv-u. A onda, lagano - Velika si ti devojka - ustala je i nasula sebi solju hladne kafe. Iz ogledala, po feng-sui savetima pozicioniranog u kuhinji, u nju je zurilo ispijeno, bledo lice. Bio je to isti onaj odraz koji ju je pozdravio iz ogledala kada se, pre nesto vise od godinu dana, oprastala od svog dotadasnjeg zivota.

Zelela je da bude srecna. Verovala je da ce konacno biti. Da konacno jeste. Umesto toga, zivot je izvukao jos neki trik iz sesira. Zivot koji nije bio na njenoj strani. Skoro da je osecala kako je napusta. Znala je da ljudi ipak ne umiru samo zbog toga sto su beskrajno nesrecni i iscrpljeni i da je ceka jos mnogo takvih veceri.

Pila je kafu sitnim gutljajima.

-Nije problem u tome sto nisi spremna za dete, problem je u tome sto ne zelis dete sa mnom.

Jos uvek nije znala da li je to istina.

Uzela je telefon i drzala ga u oznojenoj saci nekoliko minuta, pre nego sto je otipkala dugacak niz brojeva sa papirica zakacenog za frizider.
Niko se nije javio. Trebala je prijatelja vise nego ikad. Dunja je bas pre njenog razvoda odlucila da ipak zeli da bude deo svetog trojstva koje su cinili muskarac, zena i dete. Zatvorila je kliniku, pre toga joj obezbedivsi posao u lokalnoj bolnici i otputovala u London.

Roditelje nije mogla da nazove. Poslednje sto joj je trebalo, bilo je da se jos jednom uveri koliko im nije stalo do nje.
Razmisljala je kakva bi Iva bila. Kako bi divno bilo imati sestru.
Bila je sama. Nikada u zivotu tako sama.

Bila je topla, rana jesen, ali ona je cvokotala od hladnoce. Cvrsce je omotala cebe oko svog mrsavog tela.

Ponovo je uzela telefon. Setala po stanu drzeci ga. Ostavila ga na stolu, a onda se ponovo vratila po njega.
Otipkala bi nekoliko brojeva, a onda prekidala vezu.
Bilo je kasno. Bilo je neprimereno.
Bilo joj je neophodno. Zrno nade. Prijateljski, poznati glas.

-Dobro vece, Ana ovde. Izvinite ako sam vas probudila.
Naravno da ju je probudila. Upravnicin glas bio je promukao, ali ipak topao i lagano zabrinut, kada je rekla:
-Ana, tako je lepo cuti te. Kako si? Kako suprug, kako posao?
-Dobro, sasvim dobro.
-Sta nije u redu, duso?
-Razvela sam se. Klinika se zatvorila. Radim u bolnici. Tamo je sasvim dobro, imam dobru platu i svi su fini, ali nisam kod kuce - sada je vec jecala u slusalicu.
-Hej, hej. Duso, tako mi je zao. Sigurno si videla da je tvoje mesto ovde upraznjeno. Da li je ovde tvoja kuca?
-Ne znam, ne znam, mislim...
-Slusaj. Isplaci se, odspavaj. Uzmi nekoliko dana da razmislis. Ako ti treba samo neko za razgovor, znas da me mozes nazvati.

Plakala je dugo, dugo, ne susprezuci jecaje cak ni kad su komsije pocele da joj lupaju u zid.
Sakupila je dovoljno snage da se istusira i obuce pidzamu. Legla je u krevet, zagrlila telefon kao najdrazeg medu iz detinjstva i zaspala snom dubokim, mirnim, isceljujucim.



 


30. Mirno more

Podigla je veo i poljubila Marka. Bacila je loptasti buket od belih ruza i nije morala da se okrene da bi znala ko ga je uhvatio. Dunja je vristala od srece, vec lagano pijana.

Ona nije pozelela da vristi od srece.

Sve je bilo tacno onako kako bi trebalo biti, a takve situacije nikada ne izazivaju burne reakcije. Izuzev burne Dunje, sve je bilo bas po ukusu njenih roditelja. Mirno more. Ono koje zahteva dobar motor, ili vesla i snazne ruke, da bi se nekuda stiglo.

Da li su njene ruke jos dovoljno snazne?

Zajedno su zasekli svadbenu tortu. Zaplesali uz "You are my home".

Preneo ju je preko praga i spustio na svileni prekrivac. Pazljivo skinuo njenu po meri sivenu vencanicu, ljubio je nezno.
Vodili su ljubav dugo, ona je uzdisala i jecala, noc je bila tamna, postelja je bila svilena i bela kao njena svilena bela koza i ko bi jos primetio sve nezne nijanse koje su se ugnjezdile izmedju zadovoljstva i tuge?

Onaj koji vidi i zna sve.

Zatvarala se, kao cvet, kao skoljka, kao sanjive oci. Lagano. Sumrak je vec tu. Oko nje bilo je mirno, svileno more. Mrtvo.

Zagrlila je Marka snaznije.

Sutradan su otisli na svoj kratki medeni mesec. Bio je sav od meda i zagrljaja, jagoda i sampanjca, svile i cipke i pucketanja vatre iz kamina. Sve je bilo tacno onako kako bi trebalo biti.

--------------------------------------------------------------------------------------------

San je odnosio sve. Kao talas koji naidje i povuce u okean sve sto ce na dnu postati tako malo i beznacajno, a kroz neko vreme i neprepoznatljivo.
Koristio je svaki slobodan trenutak da se prepusti.

-Dolazim veceras na finale, pravicu tvoje omiljene lazanje - Ilija je cekao reakciju sa grcem u stomaku.
-Ok- odgovorio je kratko. Vise se nije durio zbog vencanja.
Tako se bar cinilo.

Pozvonio je, noseci dve ogromne vrece. Niko nije odgovarao. Uhvatio je kvaku, bilo je otkljucano. Djordje je lezao na kaucu. Najcrnje misli su ga zgrabile i zakucale za mesto na kom je stajao. Onda je video da mu se grudni kos ravnomerno podize i spusta i shvatio je da spava.
Zbog necega, nije mu potpuno laknulo.
Pretrazio je ladice i bacio tablete za spavanje u wc solju.
Zbog necega, nije verovao da to ima bilo kakve svrhe.

Njegov prijatelj bio je sam u mracnom i hladnom svetu koji je stvorio u svojoj glavi i on nije mogao da smisli nacin da ga odatle izvede.





 


29. Tresak

Poslednji dan novembra osvanuo je ususkan u snezni ogrtac. Savrsen dan za decu, zaljubljene i one od prirode romanticno sazdane. Za njega je to bio samo dan kada mora ocistiti prilaz garazi i pokusavati da ne vidi sva ozarena lica oko sebe.

Tog dana primili su novu pacijentkinju sa simptomima upale pluca. Bila je to jos jedna zavrzlama u njegovom zivotu - pamtio je lica svih ljudi sa kojima je ikada stupio u kontakt.
Ispostavilo se da i pacijentkinja ima slican problem. Siroko se osmehnula se kada ga je ugledala i to je bila reakcija koju odavno nije doziveo.
-Vi ste kupili onaj divni korzet.
Klimnuo je glavom.
-Izvinite sto zabadam nos, ali taj komad je bio zaista poseban, da li je dama bila zadovoljna? Da li joj odgovara?
-Prezadovoljna. Savrseno joj pristaje.
Izvukao je najsrdacniji osmeh iz svoje siromasne kolekcije. Bakica ga je dirnula, na neki nacin i jednostavno nije mogao da joj kaze da je dragoceni komad zavrsio u kanti za smece, natopljen njegovom krvlju, na dan sahrane njegove majke, i da ga dama kojoj je bio namenjen nikada nije videla.

Za razliku od kolekcije osmeha, kolekcija njegovih aveti bila je obogacena za jednu, koja se spremala da zauzme mesto na prestolu.

Sedeo je za racunarom. Ryan Adams pevao je "Desire". Osecao je kako mu se dlanovi znoje. Obrisao ih je o svoje stare somotke. Ukucao njeno ime. Ugledao ga na spisku vencanih onlajn izdanja lokalnih novina iz grada stotinama kilometara udaljenog.

Odjednom, postali su mu jasni svi oni pogledi koji su mu svrdlali ledja u prolazu.

Usao je u Ilijinu kancelariju i bacio mu otstampanu stranicu pod nos.
-Ti si znao za ovo?
Ilija je cutao.
-O, Boze. Nemoj mi samo reci da si bio na vencanju. Nisi bio, bili smo zajedno u subotu.
-Vencanje je bilo samo za najblize.
-Odakle to, dovraga, znas?! U stvari, ne zelim da znam.
Zalupio je vrata za sobom. To nije uspelo da ponisti poslednjih pola sata. Nije zadrzalo ono sto nije zeleo da zna sa druge strane. Nije uplasilo cinjenicu koja je prestravila njega - vise nema pravo na lepe uspomene.

Tog dana prestao je da ukucava njeno ime.
Te veceri shvatio je sta znaci "lezati zagledan u tavanicu sa usima punim suza".


28. Sadasnjost

-Nista ne brini, oni su divni.
Nije brinula. Nije to bio taj osecaj.
Bili su divni. Ona - mala, slatka uciteljica pred penzijom, on - arhitekta u penziji, oboje su ocigledno uzivali u nadolazecem zlatnom dobu.
Njome su bili neprikriveno odusevljeni, kao sto su vec bili odusevljeni roditelji svih njenih partnera.
Ona je bila devojka za upoznavanje sa roditeljima.
Nisu preterivali sa fotografijama i dogodvstinama iz detinjstva. To joj se svidelo. Bili su fokusirani na buducnost. To joj se uopste nije svidelo.
Toliko je zelela da zivi u sadasnjosti.

Ispod te zelje skrio se citav copor cupavih bauka. Sve ono sto je svojom uvezbanom metlom uredno spremala pod tepih. Zavist. Strah. Slike.

Uljudno se smeskala i neprimetno vrpoljila.

A onda, kada je te veceri kleknuo i pruzio joj prsten, savrsen prsten, na tepihu od ruza, uz ljubavnu pesmu, najlepsu od svih i treperenje bezbroj sveca, i drhtavim glasom je zamolio da se uda za njega, klimnula je glavom i briznula u plac.

Dunja ju je grlila dugo. Zagrljaj je bio samo malo duzi, nego sto bi obican "tako sam srecna zbog vas" zagrljaj trajao.

--------------------------------------------------------------------------------------

Ukucavao je njeno ime u pretrazivace. Izlazili su samo njeni stari radovi. To je postajalo njegova svakodnevna aktivnost. Nije znao zbog cega, nije cak znao ni da li bi zeleo da ugleda nesto novo, da se uveri da nije sav svoj talenat i godine truda bacila u vodu.
Jednostavno, to sto bi ukucao njeno ime i zatim ga ugledao na monitoru, nekako ga je cinilo sigurnim da ona negde postoji, zivi.

Da njegova najdragocenija uspomena nije bila samo anestezija.


27. Govor

-Mozda nije najbolji trenutak, ali sta je, do sto vragova, to trazilo u tvojoj torbi?
Da nije postavio to pitanje, suze bi krenule, a to je poslednje sto je njegovom prijatelju trebalo.
Noc su proveli u bolnici, kako bi bili sigurni da nije dobio potres mozga.

I da ga nece dobiti.


Svanuo je dan sahrane. Bez casovnika ne bi ni znali da je svanuo.

Mozda bi tako sve bilo bolje
.

Djordje se dugo zadrzao u kupatilu. Izasao je u odelu i to je bilo mozda drugi put u zivotu da ga je Ilija video u odelu. Samrtnicki bled, smrtno ozbiljan, nije progovorio ni rec, na putu do groblja.
Prema obicajima njihove crkve, pokojnicini najdrazi drzali su govore. Pocele su njene sestre, koliko je koja od jecanja uspela, nastavio muz. Cvrsto, bez jecaja. Pocelo je komesanje. Sve vise pogleda bilo je upereno u Djordja. Koraknuo je. Ilija ga je uhvatio za nadlakticu - "Nemoj" - pogled na ivici suza skoro je preklinjao.
Otrgao se, grubo.

-Marija je bila divna sestra, prijateljica, komsinica, savrsena supruga. Pre svega supruga. Citavog zivota stitila je svog muza. Bila je moja majka. Voleo sam je, iako to nije zasluzivala, a ovog trenutka je mrzim vise nego ikoga, mrzim je vise nego njega.

Tresao se. Ilija ga je izvukao iz gomile koja je bila sve bucnija, gotovo ga noseci. Jedva je iscupao auto iz guste, duge kolone i lepljivog blata.
Kada su se docepali puta, pruzio mu je svoju pljosku za crne dane i komandovao: -Pij.
Crnje, ionako, nije moglo biti.

Kada je konacno prestao da se trese, pitao je: -Koliko je strasno bilo?
-Prilicno strasno. To je od anestezije.
-Nisam dobio nikakvu anesteziju.
-Ne secas se, bio si pod anestezijom.
Uzdahnuo je, Ilija je odahnuo. Ovo je bio jedan od onih dana koje je bilo vazno samo preziveti, a oni su ga upravo napustali.

Zivi
.




26. Bdenje

U njegovim groznicavim snovima, sve je izgledalo drugacije.
Onaj koji je bio njegov otac, umro je prvi. Dobio je neko vreme da ga provede sa svojom majkom. Da pokusa da joj oprosti. Da joj oprosti.

Nastrikani dzemperi i mirisni kolaci nisu ucinili od njega obicnog decaka.

Nije to bilo mnogo, ali on nikada nije dobijao ono sto je zeleo. Izmicalo mu je za pedalj, za stotinku, za dlaku.

U prvi mah bio je siguran da nece otici. Kada je kasnije razmisljao o tome, nije mogao da shvati sta je prevagnulo na suprotnu stranu.
Noc je proveo slusajuci pljustanje kise. Tada ju je pozeleo pored sebe. Znao je da bi ona navela deset razumnih razloga zbog kojih treba da ode. Znao je da bi isla sa njim i cuvala ga od duhova, kojih je kuca u kojoj je odrastao bila prepuna. Nije mogao da zamisli sta ce se dogoditi kada se sretnu sa onima koje je poneo sa sobom.

Da ga je volela.

-Uzeo sam slobodan dan, idem sa tobom - rekao je Ilija glasom koji ne trpi pogovore.
Bio je suvise umoran da bi se pobunio i suvise umoran da bi vozio.
Pogledao ga je sa onoliko zahvalnosti koliko je uspeo da iscedi iz sebe.

Spakovao je torbu za dva dana i onda, kao amajliju, dodao beli korzet. Nikada ga nije obukla, dotakla, cak ni videla, ali ipak ga je dozivljavao kao deo nje.

Vozili su vijugavim putem. Utroba mu je poskakivala. Trudio se da ne priziva slike, ali svaki put kada bi zatvorio oci da ih odmori, one bi same dolazile. Dozivao je nju, dva najlepsa dana u njegovom zivotu, ali te slike su uzmicale.
Ilija je pricao o vremenu, guzvi na putu, sinocnoj utakmici i krisom ga zabrinuto gledao.
Znao je mnogo toga o njemu, ali ne i za najvece ponizenje od svih.
Ono koje ga je izgradilo, koje je jurilo za njim i teralo ga da stalno postize vise, bolje.

Nikada dovoljno dobro.

Stigli su do otvorene kapije. Video je mnogo uplakanih rodjaka i prijatelja, okupljenih za bdenje.
Onaj koji je bio njegov otac, prisao je prvi i stegao mu ruku vojnicki.
On je stegao samo vilicu.

Polusvestan, pozdravljao se sa okupljenim ljudima, odgovarao na pitanja, ali nije uzvracao. Nakon sto je video svoju majku na odru, posegao je za prvom casom. Nadao se da ce ga Ilija spreciti da ucini nesto glupo.

Nakon nekoliko duplih viskija, povukao se u praznu sobu. Onaj koji je bio njegov otac, dosao je za njim.
-Vidim, poveo si prijatelja.
Cutao je. Cekao.
-Uvek sam govorio da si pesko. Zar na majcinu sahranu, ti gnjido?! Ti si je ubio!

Nije video kako to dolazi. Toliko puta ranije se dogodilo, a on je opet bio nespreman. Stigao je samo da otvori usta, a sledeceg trenutka lezao je na podu bez svesti, dok mu je iz razbijene arkade sikljala krv.

Osvestio se u autu i prvo sto je osetio, bila je Ilijina saka preko njegove, i dodir svile ispod svog dlana.
U panici, Ilija je izvukao iz njegove torbe belu tkaninu koju je prvu ugledao.

-Vise je nema - rekao je, glasom svesnim, jasnim, rezigniranim.

I vise se nista ne moze popraviti.


25. Trnci

Odmor je zavrsio. Ordinacija, prava poliklinika, bila je kao san. Organizacija, enterijer, eksterijer, osoblje. Osoblje.
Lako se strecnula kada joj je rekao da se zove Marko. Tu su svaka opazena slicnost i svako putovanje u proslost zavrsavali.
Marko je bio pedijatar. Imao je siroka ramena, cvrsta, pouzdana.
Leptirici su se probudili, visoke jagodice se zarumenele.
Te veceri, prvi put posle toliko meseci, iza njenih kapaka nije se ugnjezdila prazna tmina.
Ujutro ju je sustigao na stazi za dzoging i nastavili su, jedno pored drugog, bez ijedne reci, ali sa usnama razvucenim u identicne osmehe.

-Dosli ste ovamo zbog straha da cete poludeti. Taj strah je nestao. Sto se mene tice, nas posao je ovde zavrsen. Mogu vam preporuciti nekoga ko ce nastaviti da radi sa vama i eventualno vam da prave lekove, kako vise ne biste nekontrolisano trosili sve sto vam padne pod ruku.

Lazes.

Uzeo je vizitku, koju je bacio u prvu kantu za smece na koju je naisao.
To je bilo to. Ostao je sam.

Jednog dana zaspao je na poslu. Srecom, niko to nije primetio. Bilo mu je dosadno. Dosada je bila ultimativna uvreda.
Zene su ga sve manje zanimale i to mu je bilo uzvraceno. Do skora je bio neodoljiv, sada je postao gotovo nevidljiv, visoki covek u krizi srednjih godina.
Trudio se da sacuva bar sitnu iskru u pogledu, bar poneku sarkasticnu opasku, bar neki pokret koji bi govorio onima koji su jos uvek marili da je dobro. Da ne pitaju.
Nisu pitali.
Nisu verovali.

Zurio je prazno u sudoku ispred sebe. Oktobarska kisa pljustala je toliko glasno, da je jedva cuo telefon. Pustio je da se javi sekretarica.
Cuo je glas za koji je mislio da ga vise nikada nece cuti.

Osim u svojoj glavi.

-Majka ti je umrla. Sahranicemo je prekosutra.

Nije podigao slusalicu.


24. Razdaljine

Tuga se uvukla neopazeno u njegov zivot. Neopazeno za njega. Tuga se asimilirala, kamuflirala.

Terapeut je imao zelene oci. Bile su prodorne kao laseri. Bile su oivicene crnim kolutovima, kao da je otvaranje "Pandorinih kutija" bio njegov nezeljeni teret. Bio je toliko bistar, da nije vredjao njegovu inteligenciju. Rado bi sa njim odigrao partiju pokera.
Cesto je, ipak, uspevao da ga prevari. Ponekad bi se, na putu kuci, zapitao kakvog to smisla ima. I odgovarao bi sam sebi. Izgubio je jednu zagonetku i sada je dobio drugu. Zagonetke su stvorene da budu resene, ne da resavaju.

Zar je to bila?

-To je bila ljubav. Ali, kako niste iskusili umiranje ljubavi, morali ste da je ubijete.

Zar je to ucinio?

-Nije je pregazio kamion. Dogod ste oboje zivi, postoji mogucnost da ostvarite ljubav.

Izgubio je ljubav, i ponovo je osvojio. Osetili su koliko im tesko pada razdvojenost. On je odlucio da okuje svoju ljubomoru. Da ne mrzi sve njene bivse, da ne mrzi nju kada ode da trci. Ona je odlucila da proguta poneki njegov napad ljubomore i njegovo zatvaranje kada ga nesto povredi fizicki ili napadne njegovu sujetu.

-Verujem da vam je zabavno da me analizirate, ali meni to nije nimalo prijatno. Ako vec morate to da radite, neka bude manje upadljivo - terapeut je suzdrzavao osmeh.

Sasvim sigurno je bilo tesko odrastati tako.
Prebrojao je slabasne tragove pirsinga na njegovom licu.

Otisao je na poker sledece veceri.
U nedelju je pozvao Divnu, svoju ridjokosu razonodu.
U ponedeljak u zoru zvakao je tablete, klateci se i stezuci slepoocnice.

And I'm not cold, I am old - zacikavali su ga sa neke lokalne radio stanice.

Dva sata kasnije pustio je onog skrivenog starca na svetlo dana. U gradskom prevozu, doterana zena pomerila se tri mesta od njega kada je seo, ne sluteci da stotinama kilometara daleko postoji neko ko je tu, sasvim blizu, umirao od ljubavi za tim covekom.


23. Otudjenje

Talasici su se igrali sa morskom travom. Morska trava golicala je njene nozne prste.

Sedela je zavaljena u plicaku, spustajuci pogled niz preplanuli stomak. Prvi put u zivotu bila je preplanula i to joj se svidelo. Rastresla je svoju plavu kosu. Prvi put u zivotu imala je plavu kosu. Pogledi prolaznika ostajali su zakovani za nju i to je bio tako lep osecaj.
Zivot koji je ostao iza nje cinio joj se kao san. Nocna mora. Bila je usisana vrtlogom strasti koji se tako vesto prerusio u ljubav i izbacena dva meseca kasnije sa deset kilograma manje i prelezanim hepatitisom tipa b.

Citavog zivota trudila se da bude dobra. Dobra cerka, dobra ucenica, dobar lekar, dobra supruga, dobra ljubavnica. Nije zelela da se seca kako je to nestalo. Sve, odjednom, zauvek. Morala je da zivi sa tim.
Taj zivot, bar tada, cinio se sasvim prihvatljivim. I vise od toga. Nikada nije izgledala bolje, nikada se nije osecala sigurnijom, kao da je sve lose sto je moglo da se dogodi, vec proslo i sada je sve samo odmor dok Dunja ne otvori ordinaciju na cemu je uveliko radila.
Bilo je lepo imati je uz sebe. Bilo je lepo imati jednu bebu u kuci. Ne buditi se sama, ne piti kafu sama. Doslo joj je da zajeca od srece. Tek tada je uvidela kakvim zivotom je zivela.

Nije bila spremna za muskarca u svom zivotu, ali znala je da ce jednom biti. I tada nece biti kompromisa. Morace da ima sve u jednom. Strast, neznost, prijateljstvo. Oca za svoje dete. Njihovo dete. Posle svega, umece da prepozna.


Kad inspiracija ode na bolovanje...

"Of all the world's wonders, which is the most wonderful? That no man, though he sees others dying all around him, believes that he himself will die." - Yudhishtara answers Dharma, from "The Mahabharata"


22. Zamena

-Drzali ste joj glavu dok je povracala, ali niste proveli ni trenutak sa njom kad nije bila u groznici? Ako sam dobro shvatio, niste se cak ni oprostili.

Sada je bio red na terapeuta da uzdahne. Mozda je razmisljao o veceri. Mozda o svojoj bivsoj devojci.
Tako mu je bilo lakse. Lakse nego da stalno gleda u lice istini - da je covek s druge strane potpuno fokusiran, a da je ono sto u toj prostoriji dobija bas ono sto oseca - razumevanje.

Bila je to njegova mala tajna. Nakon sto je Ana ozdravila, dala otkaz i otisla u drugi grad, pocelo je i novo poglavlje njegovog zivota. Oni koji su do tada mislili da je nakaza i da gore ne moze, shvatili su da su pogresili. Nije spavao danima, a kada bi zaspao, probudio bi se na nekom neocekivanom mestu. Telo mu je bilo marioneta pokretana mozgom koji je pregorevao. Bilo je pravo cudo sto nije napravio ni jednu fatalnu gresku.

Vise ga nije mucila krivica, iako je jedva jos uspevao da stvarima i pojavama da imena.
Do tada je, barem statisticki, bio pozitivna sila. Sada je to nestajalo. Njegov prijatelj je patio, gledajuci ga kako propada. Njegov posao je ispastao. Njegovi hobiji vise nisu postojali. Zajedno sa svim tim, napustila ga je i migrena.

Nestajao je.

Bio je letnji dan, kad vrelina pretvara mozgove u beskorisne pihtijaste mase i on je posmatrao svoje lice u ogledalu, stezuci pesnice i silno zeleci da ga razbije, da mu se odraz rasprsi u bezbroj krvavih parcica.
Znao je da ne moze da nestane.
Nije se plasio da ce umreti, plasio se da njegov zivot vise nece pripadati njemu.

Tako je dosao pravo na vrata prvog psihoterapeuta kog je video u imeniku. Nije zakazivao. Znao je da ne bi otisao. To se kosilo sa svim sto je do tada bio.

Covek koji mu je otvorio vrata bio je znatno mladji od njega. Trenutak ga je delio od toga da se okrene i ode bez reci. Onda se ovaj pomerio da ga propusti unutra i on je, samo ga okrznuvsi pogledom, shvatio da je covek ostecen, komplikovana slagalica kojoj je pozeleo da se posveti.

-Udjite, imam slobodan termin.


Za Pinokia

Posto delimo istu fascinaciju (stepenistima).

 

Autor nepoznat,  lokacija Istra, skinute sa kompjutera u Internet caffe-u u Rovinju. 


21. Obruc

Osecala je da lebdi, osecala se sigurnom.
Ponovo je tonula i utonula.

Sedeo je sa glavom medju sakama. Nikakvih pokreta koji su pratili razmisljanje. Nije bilo vise nicega o cemu bi se moglo razmisljati. Shvatio je veoma brzo, potpuno iskljucivsi emocije. To ga je uzasno iscrpljivalo. Rezultat ga je porazavao.

-Nije tvoja greska, mon ami. Ovaj put. Nemas virus. Nema ga ni Dusan.

Ali ona ga ima.

Ispijao je svoju ko zna koju kafu tog dana, koji se protegao kroz dobar deo nedelje. Zurio je kroz svog prijatelja.

-Bice dobro. Znas da hoce.

Sada, ovog trenutka, ne znam nista. Nista. Nista.

-Ja cu joj reci. Idi kuci, odspavaj. Ne radi budalastine.

Zasto da ne, ionako mu ne mogu nista.

Lezao je presamicen na svom koznom kaucu. Zasto nije mogao jednostavno da je voli?
Zasto nista nije bilo jednostavno?
Uprlja sve sto dodirne.
Uprlja sve na sta pomisli.
I nista ne uspeva da uprlja njega.
Nije mogao da se pomeri, toliko je bolelo.
Video je njen razgrani konjski rep i suknjicu, njene male cvrste grudi uperene u njega, njen osmeh i cuo njen smeh, njena saputanja, njene uzdahe.
Koracajuci lagano unazad u mislima, razum se saplitao o trenutak kada je njen nepromisljni cin postajao njegova krivica. Zatezala je svoj celicni obruc oko njegove glave.

Nije posegao za bocom.
Nije otvarao ladicu.
Samo je lezao.
Ona ce biti dobro.

Njihova prica je zavrsena.