Kad mogu drugi...

... sto ne bih i ja (doduse sa zakasnjenjem) cestitala rodjendan omiljenoj zvezdi.

Pre 49 godina i jedan dan rodio se buduci multitalentovani gospodin, glumac, komicar, pisac, kompozitor, muzicar - Hugh Laurie.

 Zelim mu jos mnogo lepih godina i ostvarenja u kojima ce mnogi uzivati.


20. Zaborav

Sledeceg dana nije se pojavio na poslu. Nista cudno za njega, da malo zakasni.
Vreme se vuklo. Rasporedjivali su njegove zadatke.
Prilikom vizite, svi njegovi pacijenti pitali su za njega. Trazili su njega. To je bio jos jedan paradoks vezan za njega. Ma koliko neodgovorno, nemarno, bezosecajno izgledao, kad zagusti, on je bio prvi koga su trazili.

Patnja radja intuiciju.

Patnja nagoni ljude da pogresno procenjuju.


U njoj je rasla panika. Sta ako je ovaj jedini put uzbuna bila s razlogom, a ona sprecila da se nesto ucini?
Sta ako ga je ona ubila?

Posla je bilo previse, do pauze nije stigla da ode do Ilije.
Kad je konacno natrcala na njega u hodniku, samo je zabrinuto odmahivao glavom. Nije se javio.

Na pola radnog vremena, odlucila je da izadje sa posla i ode do njega. Tad se pojavio.
Vidjala ga je u svakakvim stanjima, izazvanim svakakvim supstancama, dogadjajima i emocijama. Nikada nije izgledao kao tada. Kao da se upravo provozao po paklu i kao da je taj pakao bio njegova jedina izvesnost.
Goreo mu je u ocima. Usne su mu bile suve, koza bleda i vlazna od znoja.
Na pitanja sta mu je, odgovarao je da je verovatno zakacio grip. Gripa nije bilo stotinama kilometara unaokolo.
Odvukao ju je u ostavu, zakljucao vrata.
-Molim te.

Moram da se osecam kao covek, moram da se osecam kao predmet zelje. Molim te, reci mi, pokazi mi da me zelis. Nista drugo nije ostalo. Nikog vise nema.

Odeca je letela, bili su klupko na hladnim plocicama, bili su jedno, bili su dvoglavo cudoviste koje je jecalo u dva glasa koja su se harmonicno stapala.
Na kraju, smejala se glasno. Smejala se da bi nadglasala jecaje koji su navaljivali. Gledao ju je u cudu. Poljubila ga je u oko, obukla se i izasla.
Krenula je da pokupi kartone i odjednom ju je zaglusio sum u usima, zaslepelo svetlo i zakoracila je u prazno.
Na promaji je sustala zaboravljena svila.


19. Kapi

Dobio je plisanog psa. Velikog, plavog plisanog psa.
Nije mu se obradovao. Nije osecao nista.
Odjednom, pas je oziveo. Smesio se, lizao ga, izvrtao se na ledja.
-Mama, ovaj pas je ziv - uzbudjeno je vikao.
Majka je dosla i pas je ponovo postajao obican plisani. Majka je otisla i sve se ponovilo. Ponovo ju je zvao.
-Djordje, okani se gluposti, sad ce ti doci otac.
Plakao je od nemoci. Toliko je zeleo da pokaze nekome svog psa, ali onog trenutka kad bi se neko priblizio, pas se umrtvio.

-Zavrsi pakovanje, polazimo za pola sata - cuo je majcin glas.
Pokusavao je. Nije mogao da se seti sta sve treba da ponese. Nasumicno je gurao stvari u torbu, koja je bila premala. Onda bi se setio necega i ne bi to uspevao da pronadje.
-Djordje, mi odlazimo - vikala je majka.
Trcao je niz stepenice, dok su mu stvari ispadale iz otvorene torbe i znao je da nije poneo nista sto mu je potrebno.

Za dva dana je bio kraj polugodista, a on nije imao ni jednu ocenu iz fizike. Listao je knjigu. Prvi put je video njen sadrzaj.

-Pocinje oluja, unesi svoje stvari - rekla je majka.
Unosio je lopte i plasticne vojnike, ruke su mu bile pune, a onda je primetio svoju omiljenu maketu aviona, koju je sastavljao nedeljama. Odlucio je da se vrati po nju kad ostavi tovar koji je nosio. Vrata su se zalupila za njim i vise nije mogao da ih otvori. Vetar je poceo da stvara kovitlace, on je cimao vrata i kroz njihovo staklo i suze video kako se maketa smrskala o obliznje drvo.

Kisa je padala. Krov je prokisnjavao tacno iznad njega. Pomerio bi se, a zajedno sa njim pomerilo se i mesto odakle je kapala voda.
Majka i otac su ga gledali kao da se nista ne desava.
-Molim te, molim te, neka prestane da zvoni.


18. Instinkt

Toliko je zelela nekoga "do kraja zivota". Njenog zivota.
Dunja je upravo dobijala nekog takvog, a ona je upravo gubila nadu da ce tako nesto imati. Tek sto ju je prepoznala.

Stvorena da gubi.

Tonula je u vrtlogu samosazaljenja. Ispljuskala je lice hladnom vodom, pogledala se u ogledalu. Stvarno je izgledala lose, sa crnim podocnjacima i nekoliko kilograma manje. Zaljubljena zena ne jede, ne spava, ali ipak blista. Zbog cega ona nije blistala?

Telefon je konacno prekinuo tok misli koji je licio na nju koliko i odraz u ogledalu.
-Ana, da li je Djordje sa tobom?
Ilijin glas ucinio je da u trenutku zaboravi na sebe.
-Nije, sinoc smo se trebali videti, ali je meni dosla prijateljica. Zasto?
-Sinoc je bio cudan. Popili smo, mislim, ja sam bio bas pijan, ali ipak sam siguran da je nesto bilo cudno. Sad se ne javlja na telefon.
-Sigurna sam da je dobro. Ne brini. Znas da voli da uzme neko vreme za sebe.

To je bila potpuna istina i njegovo nejavljanje na telefon stvarno nije bilo nista neuobicajeno. Cesto se ne bi potrudio cak ni da pogleda identifikaciju.
-Izvini. Samo me obuzeo neki los osecaj. Valjda sam jos mamuran.

Nedelja je bila divna, suncana. Spustila je roletne.

Why do I wish I never played
Oh what a mess we made
And now the final frame
Love is a losing game


Iz dzepa kaputa koji nikada nije nosila, izvukla je paklu cigareta. Odvratna, prljava navika za koju niko nije znao. Poslednji put je zapalila posle godisnjeg pomena Marku, kada je konacno ostala sama.
Amy je pevala svojim nacetim glasom.
Ona je gledala u telefon.
Telefon je cutao.
Plavicasti dim se uvijao oko nje. Plavicast kao -
Nije mogla vise. Bacila je cigaretu u wc solju, iskljucila plejer, oprala zube i izasla u setnju.
Ostavila je otvoren prozor. Kroz njega su izlazili ostaci dima, stihova i osecaja koji ih je stvorio i koji su stvarali.

Zar je zaista toliko jednostavno?



17. Slatki snovi

Koraci su joj bili laki, nosio ju je onaj nenadmasivi osecaj ispunjenosti, osecaj da ima sve. Ima sve, a sad ide da se vidi sa Dunjom.
Od nje je mogla ocekivati bilo sta. Da je ugleda u preskupom klasicnom kompletu sa ruzicastom krestom. Ili u zlatnoj haljini, nasminkanu kao prostitutku. Ili u nekoj od bezbroj varijacija nespojivog.

Kada bi on bio zena, verovala je, bio bi bas takva.

Ono sto je videla nikako nije ocekivala. Dunja je bila trudna.
U leprsavoj haljinici, nenasminkana i blistava.

Zasto joj to nije rekla?!
Cak ni nagovestila - Uzgred, Ana, ja sam trudna.


Dugo su se grlile.
Dunja je bas stigla iz Indije.

Dobro je, kugla se jos rotira u istom smeru.

Bebin otac je, naravno, apsolutno neverovatan muskarac, ali odlucili su da samo finansijski ucestvuje u podizanju deteta, jer zivi u Engleskoj, a to je ionako sve sto ona zeli.

-Izvini sto cu ovo reci, ali izgledas grozno. Menjaj, ili posao, ili Dusana.

-Nije Dusan - procedila je kao krivac i oborila pogled.

-Nije valjda...?! Nemoj da odgovaras. On je. Znala sam. On je tacno sve ono na sta ti padas. Samo, ovaj put si dobro zveknula, kad ga samo dohvatim. Iako... kad se setim... ne mogu da te krivim - lascivno se smeskala.

Premotavala je u glavi sve moguce prilike kada su njih dvoje mogli dobro da prouce jedno drugo i zakljucila da istinu i ne zeli da zna.

-Molim te, budi pazljiva. Vrlo lako moze da ti postane opsesija i sasvim te apsorbuje u svoj svet, a ne bih rekla da je tamo bas udobno. Uh, kapiram te potpuno, ljubavi. Ne bih ti bila u kozi. Ako budes morala da pobegnes, znas gde sam.

Ona je bas od ljudi koji beze, a Dunja je bas od ljudi za koje uvek znas gde su.

Nije mogla da se ljuti na nju, ni malo. Osim sto je sve to govorila iz najbolje namere i ciste ljubavi, sve do reci bila je istina.

Kuci se vracala pokunjena. Nije mogla da objasni sebi zbog cega.


Kada se oglasilo zvono na vratima, gurnuo je korzet pod jastuk.
-Znam da si tu - Ilija je zvucao pomalo pijano i to je bio jedini razlog zbog kog mu je otvorio vrata.
-Zbog cega nisi na pokeru?
-Zbog cega nisi sa dugonogom?
-Toliko je dosadna, da sam morao da se napijem i cak ni to nije pomoglo.
Da je bio trezan, ne bi se tako lako izvukao bez odgovora.

Vreme se vuklo.
Gledali su boks na tv-u.
Popili sest boca piva.
Ilija je otisao kuci taksijem.
Djordje je jos jednom pogledao belu tkaninu, pomilovao je i ostavio u ormar. U krevet je legao obucen i dugo zurio u reklamu koja se palila i gasila. U ladici je pronasao film tablete, koje su poprimile fluorescentno zelenu boju svetlosti sa ulice. Zdrobio je jednu zubima i stresao se od njenog ukusa, potpuno je odgovarao njenoj prividnoj boji. Nakon kratkog oklevanja isto je ponovio sa jos jednom. Ukus je sprao ostatkom piva iz jedne od boca. Svukao je odecu sa sebe i poslednja utesna misao bila je da je sutra mozda. Samo mozda.


16. Dragocenosti

Vec dugo je svakodnevno zastajao ispred stare prodavnice na putu od omiljenog restorana do kuce.
Medju mnostvom majstorski uradjenog zenskog vesa, isticao se beli korzet. Svileni, sa cipkom.
Bio je tako nezan, tako cist. Tako cvrst.

Kao ona.

Prvi put kad ga je video, znao je da joj pripada.
Sada joj je trebao. Da joj potvrdi da je dama. Da rastera maglu amfetaminskog mamurluka.

Zvonce je najavilo njegov ulazak u prodavnicu.

Stara gospodja stajala je iza pulta.
-Izvolite?

-Zeleo bih da pogledam beli korzet iz izloga.

-Divan komad. Radila ga je moja sestra. Vasa draga u njemu ce se osecati kao boginja.

A ja cu se osecati kao bog, gledajuci je, milujuci je, skidajuci ga sa nje.
Moje drage.


-Ako velicina odgovara. Radjen je za sitniju zenu.

-Odgovara - bio je potpuno siguran. Znao je sve njene velicine. Cak i one za koje merne jedinice jos nisu smisljene.

Hodao je ulicom sa svojim blagom pod miskom, nije osecao tlo pod nogama. Video je, osecao je samo nju. Smesio se.
A onda se trgao. Neprimetno se u njemu rodilo novo osecanje. Radost. Nije voleo kada se nesto prisunja, kada nesto izmakne kontroli. Radost nije bila njegov teren. Nesto je moralo poci naopako.

Osvezavajucom maskom i ambijentalnom muzikom pokusavala je da umanji nanetu stetu. Srkutala je zeleni caj i cak ni ukrucena maska na licu nije mogla da je spreci da se osmehuje.
Prstom je crtala njegovu figuru na carsafu.
Crte njegovog lica. Osmeh. Cvetanje kaktusa.

Kakav si bio? Ko te povredio? Zasto nije bilo nikoga ko bi poljubio da prodje?

Telefon je zazvonio.

-Cicamaco, kako sam te se zazelela! - vristala je Dunja s one strane.
-Ja sam u gradu, sutra se vracam, moramo da se vidimo. Imam toliko novosti.

Ni na trenutak nije posumnjala. Dunja je uvek bila puna novosti, sa najludjih putovanja, ili sa poslova koje je neumorno menjala, ili o muskarcima koji su opstajali jos krace u njenim zapetljanim orbitama.
Odrzavale su svoje prijateljstvo najbolje sto su mogle. Ponekim telefonskim razgovorom, virtuelnom cajankom, ili retkim vidjenjem. Nije to smela propustiti. Uprkos ogromnim razlikama, jedna za drugu bi ucinile sve.

Nabori na carsafu gledali su u nju.

Muskarac cije obrise su predstavljali, gledao je u dragocenu tkaninu i zamisljao njenu mlecnu, svilenu kozu upakovanu u tu svilu.

Boze.

-Duso, necemo se videti veceras, dosla mi je najbolja prijateljica.
Nije imao snage da se javi. Verovao joj je, ali je bio razocaran. Kao dete.
Bila je subota, a on nije otisao na poker.
Bila je subota, Ilija je izasao sa dugonogom sestricom sa pedijatrije.

-Taj pas leti odavde pravo u kafileriju.
Bila je subota, a on je tek preboleo grip i bio je jos suvise slab da to spreci.


Bol ga je pratio kao senka, ostrio svoje nozeve i cekao ono doba kada sve postaje moguce.


15. Izron

Retko je nosila naocare za sunce. Volela je da gleda svet bas onakav kakav jeste. Retko su joj bile neophodne kao tada.
Nadala se da ce biti dan bez mnogo buke. Onda je shvatila da je mnogo buke relativan pojam.
Uzivala je u prvoj kafi i podnosljivom cvrkutu ptica, kad joj se zabilo pravo u mozak:
-Vi opet spavate zajedno?!

Skinula je naocare i iskolacila svoje zakrvavljene oci.

-Mirisite isto - nehajno je srknuo svoju kafu.

-Nisam znala da i njega njusis - frknula je.

-Izgledas kao da te pregazio Boing 737 pri uzletanju. Znaci, ipak nije bio on.

-Hajde, molim te da ne pricamo o tome sad. Nikad.

-Molba uslisena.

Znala je da ce do kraja dana znati kako je provela noc. I osetila je ujed ljubomore i ubod sujete. Jer, ona nece znati kako ju je on proveo.

Bila je u pravu. Uhvatila je njegov zabrinuti pogled.

Ma, dovraga sve.

-Svratila sam juce do tebe.
Gledala je u poslednje zakopcano dugme njegove kosulje.

-Uvezbala si umece nevidljivosti?
Negde duboko iza glasa skrio se drhtaj.

-Videla sam kroz prozor Ivanu. Ucinilo mi se da nije trenutak da udjem.

-Zapravo i nije bio. Donela mi je knjige koje je mi je ostavio njen otac.

Klimnula je glavom.

-I kako je to zavrsilo... ovim? - mahnuo je glavom u njenom pravcu.

-Otisla sam u "Bluberi" klub - shvatila je da izgleda kao dvanaestogodisnjakinja koju su uhvatili sa cigaretom.

-I kao svaka neiskusna partijanerka preterala sa konzumacijom. A onda je dosao princ...

-Nemoj. Nije bilo nicega.

Zasto se pravda?!

-Ljudi to rade. Cak i oni dobri. Sta god da je bilo, imas pravo na malo toga. - glas mu je bio mek.
Trazila je sarkazam u njemu, ali nije ga bilo.
Trazila je snishodljivost, ali nije nasla ni nju.

Nikada, nikada vise to nemoj zbog mene...

To je pronasla. Pozelela je da ga zagrli. Da ga grli dugo, toliko dugo, dok ne shvati koliko je lep, koliko covek, koliko dragocen.
I shvatila je da joj nista nije oteto.
Pomilovala ga je po obrazu.
-Vidimo se veceras.


14. Tisina

Zatvorio je vrata za Ivanom. Verovatno poslednji put i to je bilo u redu.

Tog dana vise nego ikad.

Bilo je previse i bez njenog pojavljivanja.
Podnosio je smrti svojih pacijenata stoicki. Bila mu je potrebna jedino samoca, kao i uvek kada su se emocije igrale sa razumom.
Nije mogao to da podeli ni sa kim.

Pacijent je bio star, nije imao porodicu, bio je pravi matori namcor. Ipak, radoznalost i resenost da i dalje otkriva, pita, trazi odgovore, cinili su ga, ako ne bas simpaticnim, ono podnosljivim.
Bio je to ostareli on.
I sva njegova glad za zivotom nije uspela da ga odrzi zivim.

Znao je da ce umreti, ali ovo je bilo njegovo prvo pravo suocavanje sa sopstvenom smrtnoscu.
S tom razlikom, sto ce njegova smrt nastupiti mnogo ranije zbog zivota koji je vodio.
Paniku je ugasio velikom casom viskija bez leda.
Ima jos vremena. Mnogo vremena.

A onda se oglasilo zvono na vratima.
Nije je video godinu dana i srce mu je poskocilo, tako nenadano, da ga je umalo ugusilo.
Bila je u crnom i drzala paket. Sve je odmah shvatio.
-Juce smo ga sahranili, nisam mogla da te nadjem ranije. Ostavio ti je knjige.

Tesko je uzdahnuo.
Taj covek ga je postovao i to je bilo najvise sto je on u zivotu ocekivao.

Nije bio dan za price o zeljama.

Postovao ga je bez obzira na to sto je znao da on nije covek koji moze pruziti jednoj zeni topli dom. Bez obzira na to sto je ta zena bila njegova cerka. Znao je to zato sto je i sam bio takav. Uspeti prepoznati u drugome svoju slabost i ne mrzeti ga zbog nje, mogu samo veliki ljudi. Na neki nacin.

Znala je to pucanje stakla u njegovom pogledu. Tako je plakao.
Probudio je u njoj one instinkte koje je zakopala onda kad je odlucila da ode. Nesvesno je pruzila ruku i pomilovala ga po obrazu.

Bilo je jace od njega. Znao je da nije kriva, ali ju je krivio. Recima, pogledima. Zatvaranjem. Nije izgubio toliko mnogo. Mogao je biti bilo sta, sa tri specijalizacije.
Kasnije se, suprotno ocekivanjima, potpuno oporavio.
Trebao mu je izgovor.
Izgovor da postane nepodnosljiv, a zatim, kad je otisla, da takav i ostane.

Kako da ponovo nauci da voli, kad nikada to stvarno nije umeo?


-Zao mi je.
-Hvala ti. Idem sad, ostalo je jos mnogo toga za srediti. Budi dobro.

Sedeo je u tisini. Odavao je postu dvojici ljudi.
Zapravo je osecao kao da je u jednom danu sahranio samog sebe tri puta.
I samog sebe ozalio.



13. Dno

Crvena lateks haljina, crvene sandale, crveni ruz i zadimljeni pogled. Nekoliko gutljaja viskija i bila je spremna.
Trubili su joj iz automobila. Dobacivali prostote.
Nije bilo ni delica nje koji bi se pobunio.

Izbacivac na vratima kluba pomerio se i propustio je da udje.

Osetila je neciju ruku na svojoj straznjici.
-Ana?!
Bio je to njen drug sa fakulteta.
-Otkud ti ovde, streberko draga?
-Los dan, jako, jako los dan - trudila se da nadglasa basove iz zvucnika.
-Imam odlican lek za to - pruzio joj je dve tabletice. Zgrabila je obe i progutala ih.
-Hej, hej... jedna je bila za mene. Bice ti previse, draga.
-Opusti se, znam da brinem za sebe.

Svaki put kad bi ponovila ovu recenicu, ona je postajala sve manje istinita.

Svetla su se razlivala.
Izula je sandale.
Nakon nekoliko trenutaka vise nije znala gde su.
Dohvatila je prvu casu koju je ugledala i ispraznila je jednim gutljajem.
Milovala je straznjicu crvenokose devojke. Jezikom je dodirivala njene pirsinge.

Odjednom je osetila mucninu. I zedj, kakvu nije mogla ni zamisliti nikad pre. Oteturala je do kupatila. Stavila glavu pod slavinu. Povratila u umivaonik.
Sela je na plocice. Zidovi su se tresli kao da su od zelatina.

Dohvatila je mobilni iz torbice, koju je nekim cudom uspela da zadrzi kod sebe.
Jedva je pogodila broj.
-Dodji po mene, ja sam u "Bluberi" klubu, nije mi dobro.

Dalje se sve odvijalo kao kroz maglu.
-Sta si uzela?
-MDMA, mislim.
-Mislis, ekstazi - zabrinuti Dusanov izraz zamenio je osmeh.
Umotao je u svoju jaknu i izneo.
Probudila se na njegovom kaucu, u njegovoj majici, mirisala je na njegov gel za tusiranje. Glava ju je uzasno bolela.
-Jesmo li...?
-Ne - odgovorio je.
-Hvala ti.
-Tome prijatelji sluze.

Tome sluze bivsi ljubavnici, koje se ne stidis da nazoves kad dotaknes dno i zakopas se jos malo dublje ispod.

Dok je gutala aspirine, mrzela ga je, sto je toliko dobar, toliko lep, sto joj cuva ledja i cuti o tome.
Odjednom, oko deset galona stida srucilo joj se pravo na bolnu glavu.

-Izvini, izvini, izvini - jecala je.


12. Pomracenje

Nisu se mogli vise razlikovati. Njena osecanja prema njima nisu se mogla vise razlikovati, a opet je krenula dobro utabanim stopama.

Dubina se skrila u pogledu.

Netom otkriveni radar u njoj bez greske joj je govorio u svakom trenutku u kom delu bolnice se nalazi. Za slucaj da pozeli neki sekund da se okupa u talasima njegovog mirisa, njegove svetlosti.

Ucenama bi ga odvodila u park. Pored silnog truda da to sakrije, bio je ljudsko bice i trebala mu je svetlost dana da bi opstao.

Svetlost dana pred kojom bi se njegova teska okna jos cvrsce zatvarala.

Negde se morala pojaviti pukotina. Vrebala ju je poput uvezbanog provalnika, da gurne polugu u nju i vidi sta ce se dogoditi. Tvrdjava se mogla srusiti, znala je to. Zbog toga je oklevala.

Svaki njegov osmeh bio je njen mali trijumf i morala je dobro paziti da to ne pokaze.

Strah je nagonio da se ponasa kao da je i on samo dobra rekreacija, negde izmedju jutarnjeg trcanja parkom i vecernjeg trcanja na traci. On se smejao i uzdisao i uzvikivao njeno ime i ponekad je u sali uzimao za ruku i trebalo mu je sve vise nje, a to je bio znak da je sve pod kontrolom.

Nista nije bilo pod kontrolom.

Da nije zelela decu, ljubav prema njemu bila bi dobar izgovor.

Da li ih je zelela?

Da se plasila ljubavi, veza sa njim bila bi dobar izbor.
Da je zelela jos nekoga da spasava, nije bilo coveka na svetu kome je toliko trebalo spasavanje od njega samog.

Ponovo bi pozelela da ga pita, pa se setila kako je to prosli put zavrsilo i kako je odrasla od tada.
Sada drzi konce. Cvrsto, obema rukama i zubima, ako zatreba i nema nikoga ko bi joj, tako zauzetoj, obrisao suze koje su je gusile. Nije bilo nikoga ko bi je uverio da je on dobro, da ce biti dobro.

Vise nego ikad, to joj je trebalo onog dana kad je izgubio pacijenta. Prvi put otkad je ona bila tamo. Osecala je kako se vrata zatvaraju. Vrata, prozori, spijunke. Bez treska i dramatike, jednostavno vise nije bio prisutan. Otisao je kuci. Kada joj je smena zavrsila, otisla je i ona.

-Dunja, molim te, nazovi me.

U panici, spremala se, kao da je u pitanju neki njihov obican sastanak. Drhtavim rukama navlacila je farmerke sa niskim strukom koje je on obozavao. Nanela laganu sminku. Pozvala taksi.

Stajala je ispred njegove zgrade. Na njegovom prozoru dve siluete. Njegova i Ivanina. Videla ju je svega dva puta, ali nije joj bilo tesko da je prepozna. Presla je rukom preko njegovog obraza. Intiman gest, za koji je naivno verovala da pripada samo njoj.

Suze su razlivale njenu laganu sminku. Isti taksi ju je vozio kuci. Na sekretarici nije bilo poruka.
Otvorila je ormar i posegnula za crvenom haljinom koju je obukla samo na maskenbalu na fakultetu, kada su se svi prerusavali u nesto sto najvise odudara od njihove unutrasnjosti.


11. Zrna

Upadala je lagano i meko u san, kao pero koje se spusta na zemlju, nasmesena.

Telefon je zazvonio.
-Dodji - rekao je, tihim glasom.
Hodala je pustim ulicama, besumnim koracima. Hodala je tesko. Njegov stan bio je daleko.

Kada je konacno stigla do njegove zgrade, pogledala je u prozor njegovog stana. Svetlost u njemu bila je prigusena.
Lift nije radio. Penjala se stepenicama, a razmak izmedju njih kao da je bivao sve veci.

Potpuno iscrpljena, stigla je do njegovog stana. Otvorila je vrata. Svetlost je bila cudna, crvenkasta.
Sve je bilo na svom mestu.

Osim njega.

Lezao je zgrcen na podu, tepih je upijao krv koja je isticala iz njegovih podlaktica.
Zelela je da vrisne, ali glasa nije bilo.
Okrenula mu je glavu i u ocima videla molbu. Nije shvatila, da li je moli da mu pomogne, ili da ga ostavi. Zbog cega bi je onda zvao?
Zgrabila je telefon i pokusala da nazove hitnu. Nije mogla da se seti koje brojeve treba da pritisne.

Iskocila je iz kreveta, pidzama joj je bila mokra od znoja.

Podsvest se igrala sa razumom, surovo.

Istusirala se i vratila u krevet. Nadala se da ce sutra uspeti sakriti od njega obrise tog sna.

Dugo je prelazio dlanom mesto na kom je lezala.
Hoce li se ikada tamo vratiti?
Zeleo je da izgovori to. Ostani.
Zeleo je nekoga pored sebe kad se probudi. Mislio je da vise nikada to nece pozeleti. Ona koja se tamo budila, otisla je. Spakovala svoje stvari, utisnula mu lagani poljubac na usne i otisla, da bude sa nekim sa kim nece biti sama.

Zeleo je nju pored sebe, kad se probudi.

Mozda bi bol zauvek nestao.
Mozda bi glas zauvek nestao.

Mozda bi postali dvostruko jaci.


10. Nepoznato

-Odlazi! - viknuo je u pravcu vrata sa kojih se ponovo zaculo zvono.
Uporno je nastavilo da se oglasava, pa je sada vec tromim korakom dosao do njih.
Omamljenost je nestala u trenutku. Prvo je ugledao par malih stopala, opasanih uskim crnim kaisicima i izvijenih visokim potpeticama. Zatim savrseno oblikovane listove, kolena, malu crnu haljinu koja je nezno omotavala njenu savrsenu straznjicu, struk, ledja, grudi i ostavljala gola ramena, ruke, vrat. Koza joj je sjala. Mirisala je na prolecni suton. Kosa pustena, usne razvucene u osmeh.
Sjajne oci bile su u visini njegovih usana.

Poljubac je ostriga, raspukla visnja. Istrazivanje nepoznatih pecina duse.

Dah mu je mirisao na slatkasto, jako, crno makedonsko vino. Bio je zguzvan, probudjen.

Poljubac je pocetak i kraj.

Naslonila se na njega svom tezinom i oborila ga na kozni kauc. Osetila je hladnocu koze i toplinu mesta na kom je lezao.
Osetila je godine ceznje za njom. Bila je jaka. Bila je ravna njenoj.
Otkopcavala mu je dugme po dugme, gledajuci ga u oci, skoro osvetoljubivo, bile su sve tamnije, kao da nikada nije bilo neznosti u njima.

Da li je?

Njena haljina odletela je samo jednim vestim potezom i jedan okret bio je dovoljan da se nadju na podu.

Njegovo koleno razdvajalo je njena.
Jezik na njenim bradavicama.
Nokti zariveni u njegova ledja.
Eksplozija svetlosti, pa zatim jos jedna.
Sum u usima kroz koji se probijalo njeno ime.
Zaslepljenost je trajala.

Ljubio joj je stomak tik iznad pupka.
Milovala je veliki oziljak na njegovoj nadlaktici.

Gledala je njegovu izduzenu figuru, njegovo lice, izgledao je tako lomljivo i zapanjio ju je vlastiti strah od tog prepoznavanja.
Onda su mu se misici napeli, da bi je prebacio na kauc i nestalo je tog dirljivog i zastrasujuceg krhkog izgleda.
Dok joj je pruzao polupraznu bocu, vec je bio onaj stari.

Onaj kog je volela vise.

-Sutra nas ceka naporan dan.

Obukla se i otpila nekoliko gutljaja. Usne su im jos uvek imale razlicit ukus. Mesavina aroma bila je teska i omamljujuca.

Poljubac. Pocetak i kraj.


9. Staklo

Bio je tezak dan, gusti vazduh jedva je dozvoljavao ponekom molekulu da se otkine.
Tek poneki pogled, bacen kao pitanje, uhvacen kao izazov. Na njihovoj orbitalnoj stanici vladala je panika i pometnja.

-Zbog njega? - pitao je Dusan.
Pogledala ga je kao da ju je neko prenuo iz sna.
-Zbog njega si me ostavila? - pokazivao je glavom u Djordjevom pravcu.
-Ne.
-Nikada nisi umela da lazes. Cak te ni on tome nije naucio.

Bio joj je okrenut ledjima i gledao kroz prozor. Pazila je da ne uhvati njen odraz, dok je posmatrala njegov. Odlazio je decak koji je otpusten tog jutra, u pratnji roditelja i sestre. Istinska sreca i ljubav isijavali su iz njih.

To je bio on. Odraz ceznjivog pogleda. Covek s one strane stakla. Uvek s one strane. Na pamet joj je pala "Devojcica sa sibicama". Dugo nije mogla da obrise tragove te misli.

Svi su se medjusobno izbegavali, koliko je to bilo moguce. Kao da je postojalo nesto sto je trebalo reci,kao da je bilo mnogo toga, a niko nije hteo da bude taj.

Do kraja radnog dana, Djordja vise nije videla, Dusan je posmatrao onako tuzno kuceci i to je sve teze podnosila, a Ilija joj je dobacio samo jedan znacajan pogled. Nije mogla da doceka da sedne u auto. Istog trenutka poceo je i pljusak.

Nekoliko sati nakon toga, a mnogo manje pre predlozenog sastanka, trcala je mokrim ulicama.
Djonovi njenih patika sljapkavo su udarali po mokrom betonu.
Ravnomerno.
Tap.
Jos uvek nije odlucila.
Kako moze toliko zeleti nesto sto joj nanosi toliko bola? Gde je nestala njena racionalnost?
Tap.
Kako je on to gleda? Ponekad bi uocila cistu zivotinjsku zelju. Ona nije bila Ivana.
Tap.
Ivana mu je bila ravna. Onih nekoliko puta kada ih je videla zajedno, mislila je kako su savrseni jedno za drugo.
Tap.
Bila je zena sa izgledom dive i britkoscu jednakom njegovoj. Nestvarno savrsena.
Tap.
Da li ju je ikada preboleo? Da li je moguce preboleti nekog takvog?

Stala je i nagnula se napred. Suze su joj kapale u baru, zajedno sa znojem. Naslucivala je previse, predaleko unazad. Videla mnogo toga slomljenog i lose skrpljenog. Neke rane ostale su otvorene.
Plakala je za onim sto je mogao biti, sto su mogli biti. Na ulici nije bilo nikog, cak ni onog dela nje koji prosudjuje i osudjuje. Imala je pravo na poneki jecaj.

22.00. Nece doci. Trebalo mu je to biti jasno. Citavo vece vrteo se po stanu. Nista nije bilo dovoljno dobro. Stideo se sebe svake sekunde, ali to je bilo jace.
Dunuo bi u svaku svecu, a onda malo sacekao, kao da ocitava molitvu na neki njegov, naopaki nacin.
Otvorio je prozor i udisao svezi vazduh, dok je miris sveca izlazio pored njega. Glava je pocinjala da ga boli. Ovoga puta nece dozvoliti bolu da ga preduhitri. Progutao je dve tablete bez vode, opruzio se na kaucu i saltao kanale dok nije pronasao neki na kome su prikazivali sumo rvanje.

Neko je zazvonio na vratima.

Odskocio je. Prisao im je i oklevao nekoliko casaka, a onda ih otvorio. Na njima je stajao Ilija.
Pruzio mu je papirnu vrecu. U njoj su bile svece, vino, pakovanja hrane, sve ono sto je vec imao.
-Mislio sam da ce ti ovo mozda trebati. Jos nije dosla?
Istrgao mu je kesu iz ruku.
-Javila je da ce malo kasniti. A sad - brisi.
Zalupio je vratima pred nosom svog zapanjenog prijatelja. Vratio se na kauc i otvorio bocu vina.



8. Kockice

Dusan je usao za njom u ostavu. Usne na usnama, prsti u kosi.
-Cekaj - rekao je.
Zar nije ona bila ta koja je to trebala reci?

-Zelim... zelim vezu sa tobom. - rekao je.

-Dobro nam je ovako. Nemoj sad.

-Tebi je dobro. Ja zelim vise. - gledao je onim psecim, pametnim, iskrenim ocima.

-Zar se nismo dogovorili na pocetku da je ovo samo seks? Ne mogu se upustati u nesto dublje, znas to.

-Ucinilo mi se da vec jeste nesto dublje.

Ali ne sa tobom.

-Zao mi je. Ne mozemo ovako.

Izasla je i nasmesila se. Nije morala mnogo da se trudi. U sta se to pretvarala? Smesak joj je postajao sve gorci. I ona je nesto izgubila, zar ne?

Ponekad bi se ocesao o nju u prolazu. Udahnuo cvetni miris njene kose. Ponekad bi je posmatrao kada niko ne bi video.
Poznavao je svaku krivinu njenog tela, svaku senu na njenom licu.
Slusao ju je pazljivo, cak i kada se pretvarao da je ne slusa i cenio njeno misljenje, uprkos sarkasticnim opaskama kojih mu nikada nije ponestajalo.
Bila je zacudjujuce naivna s obzirom na zivot koji ju je do tad gazio. Optimisticna, saosecajna.
Ipak, postojalo je to nesto bezimeno u njoj, dostupno samo pazljivom posmatracu i on nije znao da li da mu udovolji.
Pitao se kako bi izgledala ispod tog tamnog oblaka koji ga je svuda pratio.


-Ostavila si ga, zar ne? - pitao je izmedju dva zalogaja sendvica.
Samo ga je pogledala, popreko, kao da je stvarno on kriv.

-Sutra. Kod mene. U deset.

Nije rekla nista.

Krenula je kuci i cula kako neko dovikuje njeno ime. Bio je to Ilija, Djordjev najbolji prijatelj. Zapravo, njegov jedini prijatelj.

-Cuo sam za vas sutrasnji dejt.
Prevrnula je ocima.
-Nisam pristala. Zar su uveli ozvucenje u bolnici?

-Molim te - odjednom je postao ozbiljan - budi pazljiva.

-Ne brini, velika sam ja.

-Ne brinem za tebe. Nemoj ga slomiti. Nisi bila tu kada se to dogodilo, iako si verovatno cula svasta. Ne vidis kako te posmatra. Ako ga jos neko povredi, bojim se da vise nikada nece izaci iz svoje ljusture.

-Vidimo se - bilo je sve sto je mogla da kaze. Nesto je bilo lose, nesto joj je stezalo utrobu. Odjednom je pozelela samo da pobegne, daleko od gubitaka i dobitaka, negde gde ce biti svejedno.


7. U izlogu

-Ana - stenjao je, dok mu je zvuk mlaza iz tusa odnosio glas nekuda daleko od njenih usiju.

-Radoznalost je ubila macku - doviknuo joj je kada je zatvorio slavinu.

-Ali je zadovoljenje vratilo u zivot - nasmejala se.

Sala u kojoj je bilo previse istine. Ugrizla se za usnu.
Nadala se da ce se pojaviti samo sa peskirom oko struka, da ce moci da uziva u njegovim vretenastim misicima i prouci njegove oziljke o kojima su se ispredali mitovi u bolnici.
Izasao je potpuno obucen, u farmerkama i pamucnoj majici sa slikom mrava koji vuce ogroman klas i natpisom High Hopes. Mirisao je na sapun.

-Dobra masaza. Zaradila si dorucak.
Nastranu to sto je bilo dva popodne.

-Nocas ili... pre pola sata? - vragolasto se smesila.

-Nevaljala mala. Ponesi novcanik.

Sunce je sjalo iz sve snage. Ona je zastajala da pomirise svaki cvet, da pomazi svakog psa koji je izgledao iole prijateljski. On je kolutao ocima i vukao je za rukav.

On je bio bodljikavi zbun sa oporim bobicama, ne otrovnim, ali onim koje bi dugo ostavljale ruzan ukus u ustima.

On je bio ofucan stari pas, koji je rezao na ruku koja bi krenula da ga pomazi ili nahrani, ali nije ujedao.


Nekada je bila balerina i zadrzala je mnogo od te gracioznosti. Kao da je lebdela iznad tla, sa svojim razigranim konjskim repom u baletankama i suknjici sa karnerima. Gledao je za njom i mislio na onaj san pre budjenja. Jos uvek nije otisao predaleko.

Seli su uz sam prozor. Palacinke sa slatkim od jagoda i kafa bili su cilj njihove setnje. Posmatrala ga je, otvoreno, zeljno.

-Ne zelis me. To se protivi svim zakonima prirode. Zelis moje strasne price pred spavanje. E, pa tih prica nema. Nemam nista za tebe. Necu ti dozvoliti. - bio je njegov odgovor na njeno "zelim te".
Necu ti dozvoliti - sta? Da me nateras da te zgazim. Znas da mogu.
Kao sto ja znam da to nije ono cega se plasim.


Privukli su pogled ponekog prolaznika.
U slucaju da je prolaznik bio muskarac, ono sto bi mu proletelo kroz glavu bilo bi verovatno nesto kao "Matori vozi dobar auto i ima kucu na moru. Zasto ja nisam taj srecnik?"
Zene su znale. Coveku sa ocima poput njegovih, dovoljan je jedan pogled da pretvori zenu u buktinju.

-Vidimo se sutra. Uzivacu gledajuci Dusana kako pati.

Odleprsala je, a on se vratio u svoj stan, spustio telefonsku slusalicu na sto, stavio Yancey na gramofon i uz "Trouble in Mind" nasuo sebi casu viskija, poprimajuci izgled starca, onoga koji nikada nije napustao ta cetiri zida.