Phedre no Delaunay

-Molim te, razmisli jos jednom, jel' bezbedno da vas taj mali vozi?
-Nado/Mama!!! - dreknuli smo matori i ja uglas.
-Dobro, samo kazem...
-Slusaj, ovaj mali stalno razmislja i sad je pravo vreme da ode i zabavi se. Draga moja gospodjo, Nikola je vozio i tebe kad si ostala bez dozvole.
-Uostalom, ti si mi prva rekla da se ponasam prema njemu kao da je sasvim normalan.
Mama je pocrvenela, a matori mi je bacio petaka preko ramena.
-Ali, ti si nase jedino dete.
-A oni ne bi ni primetili da im jedno nestane.
-Boze, zasto nisi ni malo na mene?
To pitanje je uvek zavrsavalo nase rasprave, koje sam ja, istini za volju, poslednjih godina obozavao.

Imao sam 13, kada je Nikolina porodica doselila u nasu ulicu i kada je Nada izgovorila tu recenicu, zbog koje smo je kinjili svih ovih godina. Nije ona mislila nista lose, naravno, bila je samo obicna previse zastitnicki nastrojena majka, kojoj je jedno dete bilo premalo da ispolji svoj puni potencijal.
-Vazi, mama, idem da ga pozovem da se trkamo do kraja ulice.

Ostavio sam je tako razrogacenu i otisao da osmotrim nove komsije. Mama, tata i troje dece. Jedna mala, svetla kao njen tata, jedna veca i tamna kao mama i jedan decak, poprilicno visok i tamniji od svih. Bacao je sarene loptice, na sred ulice, dok su oni useljavali ostatak stvari. Gledao sam ga neko vreme, radio je to tako kao da nista drugo nikada nije radio. Onda sam produzio, bilo mi je neprijatno sto zurim u njega, a tako sam zeleo da ostanem jos malo.

Zavideo sam im, na neki nacin.

Vozio sam i vozio do neke barustine, gde sam pokusao da bacam zabice. Nikada mi to nije uspevalo, cak ni dve. Onda sam samo sedeo, dok nije pocelo da se smrkava. Uz grdnju i zabranu izlaska iz ulice na nedelju dana, dobio sam i izvestaj. Mama ekonomista, tata psihijatar, devojcice 12 i 16, decak 14. Polazi u Gimnaziju. Bio je jako bolestan kao dete.
-Kaznjavani? Bolesti u siroj porodici? - kikotao se matori. -Ali tebi kazna ostaje, malac.
Gledao sam kroz prozor hipnoticko kretanje loptica, voca, palica. To mi je bila jedina zabava tih dana. Dok me jedna meka loptica nije pogodila u glavu.
-Vezbam gadjanje pokretnih meta. Znam da me gledas, ali tako se ne uci. Evo ti dve.

-Okej, klinci, sutra polecemo.
Zapalacao je jezikom i podigao majicu iznad grudi. Nikola je svoje prvo mesto na listi primljenih na faks proslavio sa jos dva pirsinga. Prasina se digla iza njegove nove polovne Skode.
-Bvah - ispustio je neki poluzgadjeni-poluzadivljeni zvuk Dusan. - Ako misli da nas vozi ovako...
-Sta ces onda, iskociti u zbunje pored puta, oficiru-dzentlmenu? - jedan od blizanaca mu je vec bio za vratom, a ni drugi nije bio daleko.
-Vidimo se sutra - seo sam na svoj stari bicikl.
-Psiho-braca smisljaju plan da nas pobiju. Izlude, muce i ubiju. - sada se Predrag navrzao na Dusana glasom pripovedaca iz 'Zone sumraka'.
-Nosi se!
-Jebote, kako si ti prosao sve one testove?
Bilo je to pitanje koje smo svi sebi postavljali. Dusan je bio muskatlica. Pesnik, i to odlican, ako mene pitate. A i kritiku i brojne fanove, godinama kasnije.
-Znas, tatica i ovo-ono... -pokusao je da se ne da Dusan.
-Matori, izvini - bili su mi iza ledja, ali glas je bio Nenadov.
Dusan je krenuo kuci peske, nije bio daleko. Cuo sam blizance kako udaraju jedan drugog. Blizanci, dovraga. Nikola ih jedini nikada nije tako nazvao. Nisu licili fizicki. Ali, nekako, bili su neodvojivi, bar za nas.
Povezivalo nas je to sto smo svi bili pomalo snobovi, cinilo se da nam sve ide lako i da je sve strasno dosadno.

I to leto, kada smo upoznali drugu stranu zivota, jednu od njegovih strana, jer ima ih mnogo, cini mi se. Ne pricam vam o siromastvu, bolesti, klinickoj smrti, jadima koje nikad pre nismo iskusili. Pricam vam o onome o cemu se ne prica.

Pogledao sam u svoje prasnjave patike. Nisam znao koliko sam vec tu. Krenuo sam prvi, ali ocigledno sam ostao poslednji. Ponekad mi pobegne neki sat. Uvek je bilo tako.

Isto vreme, ista staza, isti zvuk. Poneki list je nestao sa staze, neki novi ga zamenio. To je bilo u redu. Da se isto desavalo sa betonskim kockama, to bi bio problem. Imao je dvadeset jednu i imao je jednu, bio je starac i sve ono izmedju.
Sa desne strane bljeskao je potok. Bio je to potok, bila je to staza, bio je to on i sve u raskoraku.
Ridja kosa, zelene oci, radoznale, svetle, pege svetlosti i ridje pegice na mlecnoj kozi. Isto vreme, ista klupa, ista devojcica. Da je klupa bila druga, da su joj oci bile manje radoznale, ili da je jednostavno nestala, mozda bi promasio velika vrata i vise ih nikada ne bi pronasao. Koraci, istog ritma, iste duzine, isti broj, brojevi i vrata, levo suma, desno potok i na pola puta ridja kosa, a dani su neumitno prolazili i znao je, kada jednog od njih ona nestane, izgubice ritam i broj, izgubice se zauvek.
Osecanja nisu pronalazila grimase, pokrete, misli nisu pronalazile reci, sve sto je imao bila je ta staza, pre nego sto se iza velikih vrata preda nevestim kljucarima. Sve sto je zeleo, bila je ta staza i da se posle izgubi i vise se nikada ne pronadje.

Drzala je parce hleba u ruci. Otkidala komadice, valjala ih u kuglice i bacala u potok. Pastrmke su se skupljale u jata. Nalakcena na naslon klupe, sa sumom iza ledja, cekala je da sunce baci zrak kroz krosnju bas jednog odredjenog kestena. Danas ce se okrenuti na prvi zvuk. Mozda.

Tako malo dana je preostalo. Nije imala pojma kada je to pocelo da je cini tuznom.

Cula je to kloparanje, koje je toliko cekala i okrenula se polako, polako i pogledala u pravcu katakombi. Nikog nije bilo tamo. Pojavio se nekoliko minuta kasnije i pratila ga je pogledom dok ga nisu progutala velika starinska vrata, a on joj je to u velikoj meri olaksao, ne pogledavsi je ni jednom. Taj sasvim obican covek, kad je malo bolje razmislila - tek neku godinu stariji od nje, smela je da se zakune da ga zna odnekud i da to nije umislila. Obican covek, obicno odeven, obicnog lica i jednostavnih pokreta, precizan kao najfiniji casovnik, prisutan, stvaran.

Drzao se za neku tacku, pogledom, svesno, ali ona nije mogla da zna zbog cega, a tako malo dana je preostalo.

Svega se secao, slike su bile ostre, zvuci i mirisi jasni. Secao se i da su postojale neke emocije, ali nije mogao da ih vrati. Secao se kako je trcao, koje misice je pokretao, kakav je udarac djonova o sljaku, kakav o asfalt ili travu.

Secao se svog glasa i smeha i ukusa suza koje niko nije brisao. Svog lica, pod svetloscu neonke u kupatilu. Znoja koji pecka, mlaza vode koji ga spira.

Prepoznavao je ljude. Pomislio je da bi bilo dobro da se osmehne, da nesto kaze.
Video je obrise svog tela pod pokrivacem. Leva ruka, desna ruka, trup, leva noga, desna noga. Bio je ceo. A onda, zapitao se zbog cega ne bi bio ceo. Osecao je volan u rukama, video sivi zid i ponovo proziveo svoju cvrstu odluku. I njeno potpuno iscezavanje u treptaju oka, gubitak kontrole, gubitak podloge.

Cuo je pistanje i video druga lica oko sebe, video je iglu i osetio gde se zabola, a onda je sve u vrtlogu nestalo.

Rasla je, a njena krivica je preticala. Tog leta, stigla joj je do ramena. Pocela je lagano da ih povija.
Nije mogla da kaze da zeli sama na letovanje. Mozda im je ovo poslednje zajednicko - postoji li jaci argument? Poslednje je i bilo, iako niko nije slutio zbog cega.
Svakog jutra precrtavala je jos jedan dan. Drugo leto zaredom, predugim nogama razbacivala je sljunak oko ljuljaske na igralistu.

Prirodu je jos uvek jednako volela. Ali, volela je i da sedi ispred teniskih terena, pravi se da cita i preko knjige posmatra tamnoputog decaka. Pocrvenela bi do usiju kada bi joj nesto dobacio na jeziku koji je bio slican njenom, ali dovoljno drugaciji da ga ne razume.

Iz dana u dan, ista staza, od katakombi do termi i nazad, isti ljudi, isti uglovi pod kojima su je suncevi zraci obasjavali kroz krosnje u razlicito doba dana; samo je opalog lisca bilo sve vise, jer avgust je, iako sporiji od puza, ipak prolazio.

Zvuk klompi koji je cula jednog dana, bio je nov. Cekala je da prodje, pa se tek onda okrenula. Crvena majica, farmerke, bele klompe. Jedan sasvim obican covek. Cak i za nekog ko ima 13 i prezivljava najdosadnije leto u zivotu.

Imao je 19 i nije znao da ce jednom pustiti tu kocnicu. Bio je dobar vozac, kao sto je dobro radio sve drugo u svom zivotu.

Ustajati u 5, neumorno vezbati, odreci se svega zarad necega sto je bilo njegovo jedino. Jedina svrha postojanja, jedina ljubav.

Bio je samo kolateralna steta velike doping-afere. Dobio je javno izvinjenje i privatnu odstetu, ali nista mu nije vraceno.

Nista vise nije imao. Samo svoje usko ograniceno iskustvo koje nije poznavalo druge puteve.
Na kraju jedinog puta, stajao je zid od sivih blokova. Vise nije tamo, srusili su ga vlasnici kada je olupina odneta.

Zvanicno - zaspao je za volanom. Nezvanicno - niko se nije usudio da u to ne poveruje, kao sto pet dana kasnije niko nije verovao da onaj koji je otvorio oci, vise nije bio on.

Zato sto postoje ljudi koji umeju da uzivaju, zive i vole. Neka ostane tako.

Volela bih da postoji mesto gde se mogu sakriti i otkriti istovremeno. Gde se necu igrati recima, a narocito ne gluvih telefona.

Volela bih da sam danas, tuzna, napisala na papir svoju tugu. Umro je jedan covek, kog je volela jedna zena, mnogo, mnogo godina. To se desava svake sekunde, s tom razlikom sto je zena bila kuma moje majke, nema decu i nije tesko pogoditi kakav smo odnos imale i koliko me je sahrana uz zvuke saksofona potresla.

Onda sam, uplakana i musava od cokolade, napisala "Kraj jos jedne ljubavne price" - ali ne na papir, nego na zid. Otisla na trcanje, produzila pod tus. U medjuvremenu, brat je nazvao sestru da joj kaze da sam raskinula sa deckom, sestra je nazvala mene, ja Sasu, da se uverim da smo jos uvek u ljubavi.

Sve mi se zavezalo u cvor, misli, zeludac, knedla zasela u grlu, gde sam, gde smo, brat zivi dve ulice dalje, sestra u Beogradu, on preko fejsbuka pokusava da sazna sta se sa mnom desava.

Ne pamtim kad sam se ovoliko glupo osecala. A samo zelim da je zagrlim. I njega, i nju, i njega... Da se gledamo u oci.

Htela sam da pocnem sa "Bila jednom..."

Bila sam jednom mala devojcica. Ne secam se najbolje toga, ali secam se da sam bila srecna vrlo retko i vrlo malo.

Nedavno je Tuzna pisala o suzama zbog jedinice. Ja sam plakala zbog petice bez zvezdice. Prosecno nije bilo dobro. Natprosecno nije bilo dobro. Genijalno... samo se to priznavalo, ali nikada nisam saznala da li samo zbog toga sto mi je nedostupno.

Bila sam dobar domacin parazitu koji je rastao, sirio svoje pipke, zaklanjao mi svetlost, sve dok me nije ostavio u potpunom mraku. Nije to bio pubertet. Bila je to depresija, teska, crna, bez suza, bez smeha, bez uspeha, bez neuspeha.

Drugi ljudi za mene su bili nesrecni, toliko da nisam zelela da odrastem, a ponekad jednostavno srecni samo zbog toga sto nisu ja.

Postala sam veciti, ili sto bi zlobniji rekli - propali student.
Na tudje izraze brige imala sam samo jedan odgovor - Ma ko si ti da mi se mesas u zivot?

Gradila sam svetove od peska, od snega, od prasine.
Fedrina tirkizna kutijica pomogla mi je da zavaram sve, ponekad i samu sebe. Da me ostave na miru.
Nekoliko zaista losih dogadjaja konacno me oborilo. Nisam jela, nisam spavala, nisam zivela, svet se tresao oko mene, ja sam treperila u njemu.
Bio je februar, secam se. Putovala sam vozom na svoju prvu seansu.

Bolelo je... jedan po jedan pipak. Neki su se vracali. Rane su vristale, praznine je trebalo popuniti. Proslo je.

Sada pisem, iako za to necu dobiti Nobelovu, Pulicerovu, Zekinu, ni bilo koju drugu nagradu.
Sada pravim djindjuve koje ce neko sa prezirom pogledati i reci da ima lepsih i jeftinijih kod Kineza.
Sada vozim bicikl 30 km dnevno, zanemarujem tudje grimase, idem na jogu iako moj tata misli da je to sekta, umem da kazem ne, ne mogu, ne zelim, umem da kazem i da, mogu, zelim, umem.
Primecujem kad su procvetale visibabe, kad ljubicice, kad je maslacak dobio decu, kako je divna obala Dunava kad se povuce voda, uprkos komarcima.
Sada volim, voljena sam i ne volim isto tako.
Ponekad placem, ponekad sam mrzovoljna, ponekad se smejem, ponekad se skrivam.
Ali, vise ne varam.

Mozda se cini da sam promasila temu, vise pisala o nesreci, nego o sreci. Ali ja cu zauvek pamtiti trenutak kada sam pomislila "Kako je divna ova magnolija".

Pozivam Cici, Pinokija i Sonaticu.

Na periferiji srca ugnjezdio se osecaj da si daleko, beznadezno daleko.
Nikada mi vise tvoj pogled nece nacrtati osmeh, niti osvetliti noc. Sada je to moj licni zadatak, kom dorasla, naravno - nisam.

Bila je sredina mog prvog Ns meseca, srce se krilo iza bezbroj zidova. Nesto sam pokusavala da ti objasnim, nervozno si odgovarao da nema problema, da nije to vazno, bezveze. Onda sam srela plavi pogled, odnekud poznat.
Iz sna?
Iz ogledala?
Ne znam ni sad.

I po novosadskim ulicama, okovanim ledom, posutim snegom, nicalo je krhko cvece jedne burne zime.

Kako sada da verujem da se sve to zaista dogodilo? Zbog cega je bas iz tebe progovorila moja zelja i postavila me tamo gde mi je uvek bilo mesto?

Da li cu ikada moci to da izbrisem?

------------------------------------------

Puno vas pozdravljam sve, zelim vam divan april, cvrkutav i rascvetan.
Necu prozivati nikoga, verujem da su svi zadatak vec uradili.

Danas je moj roditelj otvorio sezonu pecanja, a ja pedaliranja i pracenja lokalne vegetacije, tiho ceznuci za prizorom iznikle visibabe.

Izniklo je nekoliko novih deponija na mestima sa natpisom: "Molimo, ne bacati smece". Ako je to taktika, odlicna je. Ako nije, vreme je da postane.
Niklo je i smece van deponija, sveze, ovogodisnje. Uocih da predvode limenke od piva i energetskih napitaka. U smisljanju 103 nacina za mucenje onih koji to piju dok voze, prekide me plava strafta koju sam jedinu okom uhvatila od novog novcatog automobila koji vozi neko 10+ godina mladji od mene, na necemu mnogo gadnijem od bivse sadrzine onih limenki - ovo mi je sve intuicija sapnula. Put iskrckan kao friska pa zgazena oblatna, e bas je nasao gde ce da se... izivljava.

Visibabe nisam srela, ko mi kriv kad sam nezajazljiva, da sam pozelela zakrzljali maslacak to bih dobila (ma, obradovao me i on, da ne lazem).

Ove zime sam upraznjavala sledece aktivnosti:
-Zimski san.
-Nabacivanje kilograma.
-Zurenje u monitor nebrojeno sati, sto je rezultiralo prebojavanjem mog tena u ocaravajucu zuckasto-zelenkastu i tu mi ni cvekla, ni joga nisu pomogle (doduse, ko zna na sta bih licila da ni to nisam konzumirala).
-Pravljenje gomile nakita - nista nisam prodala.
-Pravljenje kolaca.
-Napravila sam Zdravstvenu knjizicu (veliko slovo zbog velicine tog koraka za mene) i pregledala se uzduz i popreko, za sad sam zdrava k'o dren, ostali rezultati stizu za mesec-dva... pa do u beskonacnost.
-Poslala svoje pisanije svim izdavacima na koje sam naletela guglajuci, samo 3 najvece kuce su se udostojile da me odbiju, ostali ni to, iako sam onima u Prtopopincima nudila da platim sve, pocistim, pocupam popanac, uprtim sto treba... izvinjavam se mestanima pomenutog sela, skoro da je tako bilo. (Svom "cedu" rodjenom iz velike ljubavi zelim sve najbolje, a mozda mu je najbolje tu gde jeste.)

Zapravo, ono sto sam htela da kazem je ovo: Nikla je inspiracija.
Nadam se da ce procvetati u nesto bolje od ovih "ludih gljiva".

... svim dragim ljudima sa ovog bloga i onima koje nisam jos upoznala.

Spotic pogledajte do kraja ;)

Juce sam uredno vratila knjigu u biblioteku. Sa lakim osmehom "ooodlicna".

Nisam je procitala.

Dugo sam lutala izmedju polica, odabrala sigurno, Poa i Dostojevskog. Necu se osramotiti ako me neko sretne sa njima ispod miske.

I jos uvek, kada neko pita sta volim, kao iz topa odgovaram.