Phedre no Delaunay

Osecala se kao navodjena raketa. Da je neko upitao sta je tacno zamislila, ne bi imala odgovor. Karte je nabavila od tapkarosa, po paprenoj ceni.
Spakovala je svoju omiljenu bez haljinu sa sitnim cveticima i cipele koje su isle uz nju.

Bila je prva rezerva.

Spakovala je sminku, fen, cetku za kosu.

Pitala se kakvu ce putanju ona i njena velika torba preci.

Lako je uskocila u muski model farmerica, belu majicu, koznu jaknu i kaubojske cizme. Sa lica je brizljivo uklonila poslednje tragove sminke. Kosu je vezala u niski rep.

Ovo je bila noc kada je bio red na nju da kaze "Idemo".

Zelela je da dozira sebe precizno, da od leka ne postane ponovo otrov.
Za oboje.
Nadala se da ce njen sitni pokusaj manipulacije proci nekaznjeno, da ce usvojiti takav tok kao njenu zelju, a ne kao zelju da ga zastiti.

Odmerio ju je od glave do pete. Njen trud da prikrije svoju zenstvenost, imao je sasvim suprotan efekat.
Nikada nije bila toliko zena.
Prepoznao je svaku njenu misao i odlucio da precuti. Da joj dozvoli.

-Doseljavas?
Nasmesila se. -Mastati je zdravo.
-Pozuri - mahnula je kartama.
Prepoznavsi ih, lice mu se ozarilo, potpuno iskreno, skoro decije. Nije znala koliki je njen udeo u tome, nije bilo ni vazno. Posmatranje tona sala uzivo i minus na kartici istog reda velicine, bili su vise nego vredni toga. Imace svoju zabavu, a kasnije ce biti sta biti mora.

Dok su prolazili kroz guzvu pred halom, savladavao ga je osecaj nestvarnosti, nestajanja. Uzela ga je za ruku, provela ga kroz taj osecaj i bili su ponovo tu, celi, stvarni.
Nikada nije bila lepsa, nikada ga nije toliko dirnula.

Nikada nije bio toliko muskarac.
 

Sva obecanja koja je dala sebi, pala su u vodu. Glava joj je bila sve samo ne hladna.
Jedva je savladavala poriv da pomiluje obraz koji je prethodnog dana osamarila.

To je bio on.

To nije bila ona.

Ganutost joj se meskoljila u grlu. Znala je kako detoksikacija izgleda i bilo joj je jasno da to za njega jeste intimnije od bilo kakvih potpisanih dokaza ljubavi i mrznje.
Pogled joj se zadrzavao na njemu mozda sekundu duze nego inace, zenice su bile mozda mikrometar sire, a broj otkucaja srca u minuti mozda veci za dva.

Ali to je bio on.
I manje bi mu trebalo da shvati.

Umalo je vrisnula kada se njegova duga ruka ispruzila ispred nje i povukla je.
-Znas gde sam bio, zar ne?
Klimnula je glavom, gledajuci u pod.
-Ilija ti je rekao?
Odmahnula je glavom, proucavajuci god na njegovom drvenom stolu.
-Zasto onda izgledas kao da si mi obila ladicu?
Zbunjeno je podigla pogled. On je bio na ivici da prasne u smeh. Nasmesila se krajickom usana.
-Namerno si ostavio onu pesmu.
Ugrizla se za usnu. Na licu mu je jasno procitala da nema pojma o cemu prica.
Otvorio je ladicu i izvukao pozuteli papir.
-Ne znam nista o ovome - rekao je ledenim glasom.

Osecala se suvisnom u prostoriji. Izasla je bez reci.

Svoju verziju pesme odlucila je da ostavi za sebe jos onog trenutka kada ju je napisala. Ionako ju je pisala za sebe. Bio je to njen odgovor na prokletstvo baceno na njega onog dana kad je zacet i na svakog ko se usudi da ga zavoli.

Drzao je taj odavno zaboravljeni papir i secao se dana kada je to napisao, nedugo pre nego sto ce zauvek otici od kuce. Odjednom, osetio je koliko zali tog decaka. Prvi put je o toj verziji sebe mogao da razmislja kao o nekom drugom. Ta cinjenica provukla se neopazena, vratio je papir u ladicu sa uzdahom. Unistiti ga, ne bi znacilo nista.

Kod kuce, dugo je stajao pod tusem. Nije znao sta sa sebe zeli da spere, ali temeljno trljanje sundjerom nije pomoglo.
Odneo je kutiju sa korzetom da se upakuje. Nije bio spreman da ga uruci, ali nekako je zeleo da ga sacuva od zle srece njegovog prethodnika.

Dok je spremao veceru, zaculo se zvono na vratima. Ilija je bio na momackoj veceri na koju on nije bio pozvan. Nije ocekivao nikoga i odlucio je da ne otvori vrata. Udaranje spica neke siljaste cipele, nateralo ga je da se predomisli.

-Gde si bio? - nonsalantno je prebacila nogu preko noge, sedeci ponovo na njegovom stolu.
-Bio sam u Goi, danonocno partijao.
-Nemas nameru da mi kazes, zar ne?
-Ne.
-Zbog cega?
-Previse je intimno.
-Intimnije od braka i razvoda, intimnije od vodjenja ljubavi, intimnije od izjave ljubavi?
-Da.
Ocekivala je to, a ipak je u njoj rastao nemocni bes.
-Nisam izneverio tvoja ocekivanja, zar ne?
Pre nego sto je shvatila sta radi, ruka je poletela i dlan se zaustavio na njegovom obrazu. Osamarila je svog nadredjenog. Osamarila je coveka kog je volela vise od svega.
-Ok, zasluzio sam to.

Sedela je za svojim stolom smracena kao gradonosni oblak. Iznova i iznova cinila je iste greske. Znala je sta ne sme da uradi i opet je to uradila. Mrzela je sebe, ne njega. Nikada njega. U mislima je pritiskala usne na onaj obraz koji je udarila. Trodnevna brada lagano ih grebuckala. Osecaj se spustao niz grlo, grudi, stomak. Zelela je da osamari samu sebe. I tada je shvatila.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Zamisljeno je prelazio prstima preko obraza koji je jos brideo. Nije mogao da joj kaze nesto toliko pateticno. Mislio je da hoce, bio je potpuno spreman da to izgovori i onda je preko usana prevalio nesto sasvim drugo.
Uostalom, vremenom ce sama shvatiti. Bila je njegov najbolji djak.

Ilija je usao bez kucanja. Nadao se da ce Djordje shvatiti koliko je ta navika iritantna.
-Sta ti je to na obrazu? Dobio si samar... ne mogu da verujem. Ko god da je to uradio, kupio je moje najdublje divljenje.
-Uvek sam znao da nije skupo. Sta hoces?
-Dosao sam da te zamolim...
Pauza je trajala. Ilija je proverio pogledom sve povrsine i coskove u prostoriji. Djordja je situacija pocinjala da svrbi.
-Moze i opisno. Slovo po slovo. Kako god, samo reci vec jednom.
-... da mi budes kum.
-Mislio sam da si krsten.
-Kum na vencanju.
-Koga ces ozeniti?
-Nadju.
-Ko je, dodjavola, Nadja?
-Sestrica sa pedijatrije.
-Ona zbog cijeg si se duhovnog i verbalnog bogatstva napio?
-Zapravo, napio sam se zbog treme.
-Kada je vencanje?
-Prekosutra.
-Prekosutra. A ti me sada obavestavas. Shvatam, znas. Smucio mi se taj hod po jajima, suvisan je, licemeran. Ne, necu ti biti kum. A sad, izlazi.

Ostao je sa mucnim osecajem da mu sve klizi, bezi; reci, postupci, ljudi. Kao da se nista nije promenilo, kao da je pakao kroz koji je prosao ucinio od njega losijeg coveka.

Ilija je poznavao svog prijatelja dovoljno dobro i mada je bio spreman na takvu reakciju, srce mu se steglo. Mogao je da predvidi nastavak, a opet, postojala je mogucnost da gresi, da je ovoga puta stvarno presao liniju iza koje nema povratka.

Pozelela sam da sam jedna od "Izgubljenih", da me przi sunce i monsunske kise spiraju so sa mog tela, da mi je centralna misao i aktivnost - preziveti. I da posmatram pucinu, nadajuci se da brod nikada necu ugledati.

Iscrpljena sam i previse umorna da bih spavala. Odabrala sam dva najtoplija dana za svoje putosestvije.

Moja prica se stidljivo povukla pred velicinom Dubravke Ugresic. Proci ce i ta decija bolest. 

Pozelela sam danas da sam jedna od izgubljenih, da me sunce przi, a monsunske kise spiraju so sa mog tela. Da gledam u okean, cekajuci brod i moleci se da taj brod nikada ne stigne.

Novi, melodicniji zvuk obelezio je njegov ulazak u staru prodavnicu. Sofija, harizmaticna stara dama, izgledala je sveze, blistavo.
Kao da se patina prozivljene patnje koja je njega prekrila, povukla sa drugih ljudi i ostavila ih da sjaju pred njegovim, na svetlo jos uvek osetljivim, ocima.

-Gotov je - rekla je uzbudjenim glasom.
Nasmesio se nervoznim trzajem kraja usana.
Stavila je korzet na pult. Slike koje su mu proletele pred ocima bile su toliko jasne, da je sledece cega je bio svestan bilo da su mu zglobovi saka pobeleli od stezanja ivice i truda da se odrzi uspravnim.

-Znaci, isti je kao prethodni? - stavila je svoju toplu saku preko njegove.
-Potpuno, divan je - rekao je, jedva cuvsi samog sebe.

Pakovala ga je sa smeskom.
Drhtavim rukama prebrojao je novac.

-Vec ste ga platili.
Pomislio je da pocinje da ludi.
-Jednom cete shvatiti dragocenost ucenja u ovim godinama.

Kao da ce imati te godine.

-Citavog zivota sam se osecala manje vrednom zato sto stvaram u jednoj dimenziji manje nego moja sestra. Sada vidim da mogu i to. I da je jednako vredno. Ljudi kao sto ste vi ne srecu se bas svakog dana, znate.

Kao da to ista znaci.

-Cuvajte je.

Dok je izlazio, razmisljao je kako to sto je nosio u ruci moze da bude zenskog roda i imao je utisak da je u dzepu slucajno poneo belog misa, kog treba da vrati.

Pored svega, osmeh je zatitrao na njegovim usnama. Nije ga primetio, zabavljen svojim tamnim naocarima i slusalicama. Bilo je dovoljno stvarnosti za taj dan.

U blizini, uz muziku iz dzuboksa i pivo, sedeli su Ana i Ilija.
-Ti stvarno ne zelis da znas gde je bio?
-Zelim da mi on to kaze.
-Mislis da ce ti reci? Ana, pobogu, to je Djordje. Mozda sa nekom kilom manje, ali jos uvek je on.
-Znam. Reci ce mi. Jednom. Jesi li mu rekao?
-Ne... ne zelim da pomisli da me gubi.
-Gubi mogucnost da te zove u bilo koje doba noci. Gubi mogucnost da ga krpis kad god se raspadne. Dobija priliku da budete jednaki. Nemoj mu to uzeti. Nemoj ponovo.
Ilija je uzdahnuo.

Kao da ona zna.

Gledao je u otvorena vrata, osecao strepnju, osecao zelju. Sunce mu je suzilo zenice, obojilo mu oci nebesko-plavom.

Priroda je imala smisla za surove sale. Podarila je polarnom vuku oci andjela sa starih fresaka.

Svuda je osecao njeno prisustvo. Vreme koje je provela tu, ostavilo je trag.
Silueta u belom mantilu zaklonila je sunce. Bila je to ona, njegova mala brineta i bila je ista kao onog dana kada ju je prvi put video. Vreme ju je volelo, vreme joj je vracalo sve sto joj je uzelo.
-Ana - glas mu je bio kao pustinjski vetar.
-Dobrodosao nazad - rekla je nezno.
-Znas li da si ti prva koja mi nije rekla da izgledam grozno?
Sela je na sto.
-Hvala sto si mi sredila postu.
-Nema na cemu.

Tisina je bila gotovo opipljiva. Sunce joj je crtalo zlatne biceve u kosi. Sunce je osvetljavalo njegovo gotovo zaslepljujuce bledilo, izgledao je kao avet, kao stari kostur.

 Svakom prema zaslugama.

Gde si bio?
Koliko je bolelo?
Da li ce proci?
Zasto cutis?

-Moram nesto da ti kazem - spustila je pogled. U grlu mu je zatreperilo.
-Razbila sam tvoju solju.
Glasno se nasmejao. Pogledala ga je i nasmesila se.
-Cekaj minut - skocila je meko sa stola.
Vratila se sa identicnom soljom, samo zelenom.
-Nisam mogla da nadjem istu. I ovo je za tebe, provela sam neko vreme ovde i primetila da nedostaju biljke.
Iza ledja je izvukla ruku u kojoj je drzala kaktus u saksiji. Kaktus, koji je neodoljivo podsecao na njega, izduzen, plavicast, sa ostrim bodljama. Na kartici je pisalo da nema gotovo nikakvih zahteva u pogledu nege.
-Nemoj da ga ubijes.

Zasto se ponasa tako?
Odlucio je da joj ne dozvoli, iako ni sam nije znao sta bi zapravo zeleo, iako mu je to sto je radila prijalo.

-Ana, ostalo je...
Poklopila mu je usta sakom. Odmahnula glavom.
-Moram da znam - svaki slog se, sam od sebe, razdvojio.
-Otisla sam zato sto je ono sto se dogadjalo medju nama bilo toliko intenzivno, da sam mislila da ce me ubiti. Znam sta si radio za mene dok sam bila bolesna. Udala sam se zato sto sam tada mislila da je to prava stvar. Vratila sam se zato sto je ovde moja kuca. Zato sto me jedino ti inspirises.

Zato sto te volim.

Da li je to sve? - oci su joj se punile suzama.
Uhvatio je za nadlakticu. Otrgla se i izjurila napolje.

Ostao je sa svim tim odgovorima koji mu nisu bili potrebni. Sa svojom preopterecenom savescu i zeljom da proguta sve sto lici na tabletu i zalije svim sto mirise kao viski.
Lupao je celom u sto u ritmu "Viva la Vida" i nije primetio ruku koja se spustila na njegov potiljak.

Jos uvek je smrcala.
-Sutra je tvoj red.
Povukao je na svoje krilo. Poljubio u celo, u oko, u vrh nosa.
-Sutra je moj red.

Ovih dana cesto mislim na njih dve. Jednu, koju nisam upoznala i drugu, koju sam najvise volela. Obe mi mnogo nedostaju.
Ovo je pesma koju je moja majka napisala svojoj majci, a ja je posvecujem sada obema.

Ptica srebrnih krila

Ova pesma krila srebrnih, iz dana bezbrojnih jata
tvoja nek bude.
Neka bude srebrna,
kao glas srebrn sto pleo je san
za moje nevine detinje oci,
srebrna majko kao tvoje price
opet cu u njihovo cudno carstvo poci.

Naci cu tamo onog dobrog starca
duge sede brade
sto zelje stvarnoscu radja.
O, svojom molbom uzecu mu nesto
da bude dragoceno kao oni sati
sto su probdeveni nad mojom kolevkom
kao ljubav sto mladost moju prati.

Da, tebi majko, sto tugu mojih ociju
toplinom ruke odnosis
posleacu srebrne ptice.
Sta jos da nadjem da bude lepo
kao kula sarenih kocki i suze za njom,
suze sto su ih tvoji poljupci susili
i osmeh moj radjali bajkom tom.

O, majko, majko, kako se cudno mesao glas tvoj
sa zvukom zvecke
sa prvom mojom reci
sto srela je ocima tvojim novi zivot.
Majko, danas nek se spletu srebrne reci,
i srebrne zelje neka podju tebi.

O, hvala ti za uspavanku sto san ulepsava
i za pricu strasnu
sto oci siri.
I hvala ti za rumenilo sto si sa svog lica
skinula i obrazima poklonila mojim.

Onog trenutka kada je ukljucio telefon, on je zazvonio. Ponovo ga je iskljucio.
Ne jos.

Stajao je ispod tusa i pokusavao da ne cuje zvono na vratima.
-Znam da si tu.

Nije zeleo da digne citavu zgradu na noge. Omotao se peskirom i otvorio vrata.

-Gospode.
-Pogresna adresa.
-Zacepi. Izgledas grozno.
-Pa, upravo sam doputovao. I nije mi bilo jedno od najugodnijih putovanja u zivotu.
-Mislis, prosle su decenije otkad si putovao trezan? Pusti me unutra i obuci nesto, ako boga znas. Mogao si da kazes gde ides. Znas li koliko mi je trebalo da saznam gde si?
-Nije ti palo na pamet da nisam rekao kuda idem zato sto nisam zeleo da iko zna? Ko zna?
-Samo ja.
-Nda.
-Casna rec. Postujem tvoju privatnost, sve dok ne ugrozava moje zdravlje. Ludeo sam od brige.
-Zao mi je - rekao je Djordje i to je zazvucalo mnogo suvlje nego sto je zeleo. Ugrizao se za usnu.
-Kako si?
-Cist sam.
-Koliko je lose bilo?
-Nije vazno. Vise stvarno nije vazno.

Njegovom prijatelju je bilo potrebno da cuje da je dobro. Znao je to.
-Dobro sam, Ilija. Ne brini.
-Jesi li siguran da vec mozes da se vratis na posao?
-Moram da radim. Kako si ti? Kako je u bolnici?
-Ja sam dobro. U bolnici je sve po starom. Ana je sredjivala tvoju postu. Ceka te.
Djordje je uzdahnuo. Gledao je u pod. Trenutak je trajao.
-Mozes li to podneti?
-Ne bih rekao da imam izbora.
-Mozes ti i bolje, prijatelju. Pokusaj da spavas, vidimo se ujutro. Pokupicu te.
-Ok.
-Laku noc.
-Laku noc.

Bio je iscrpljen, ali nije mogao da zaspi.

Ilija je lezao u svom krevetu. Ponovo je bio iskljucen. Pomislio je da nikada nece nauciti, da se nista ne menja, da nosi pod miskom uvek isti kamen, koji povremeno spusti samo da bi zapeo za njega i razbio nos.
Telefon je zazvonio.
-Hvala ti sto brines, mon ami.

-Cast mi je sto sam vas upoznao, bez obzira na okolnosti. Zelim vam puno srece i ako vam nesto bude trebalo, znate gde sam.

Sta sreca, dovraga, ima s tim?

-Hvala - izvukao je jos jedan od svojih ljubaznih, pomirljivih osmeha i namestio ranac na ledjima. Pred njim je bio put, prelaz izmedju zivota unutra i zivota napolju. Bio je suvise kratak. Osecao je da nije spreman. Znao je da nikada nece biti.

Zelela je da upamti svaki trenutak. Da ga upije svim culima i zadrzi u sebi zauvek. Bio je to poslednji dan za snove. Sutra donosi stvarnost. Sutra donosi njega.

Knjigu je procitao u nekoliko dobrih dana i sada je morao da gleda kroz prozor, da ne bi susretao poglede svojih saputnika. Iznenada, prizor velikog Meseca, oduzeo mu je dah. Bio je to samo trenutak, pre nego sto se setio da je taj fenomen samo trik, percepcija iskrivljena nasim zeljama i verovanjima. Na trenutak je pozalio sto je toliko cuda demistifikovano.

On, koji nikada nije verovao u cuda.

Birala je garderobu za sutra. Nije zelela da joj gleda u dekolte, u kolena. Istinu je krio u pogledu, ako je igde istine jos bilo.
Gledala je u veliki, beli mesec, lagano ispijala casu vina.

If you could read my mind love, what a tale my thoughts could tell.
Just like an old time movie, 'bout a ghost from a wishing well.

Osecao se cudno. Za ova dva meseca, dobro je upoznao taj osecaj. Zgrabio je kesu i odjednom su svi pogledi bili upereni u njega. Dodjavola.
Sve u njemu se bunilo, trazilo sigurnost, trazilo da se vrati. Bio je bespomocan. Odjednom su krenule suze. Veliki covek je jecao u smrdljivu kesu, zeleo je samo da postane nevidljiv, a bio je u centru paznje svih putnika, koji nisu slutili da je prizor kom su prisustvovali nesto sasvim ravno cudu.

Lezala je obasjana mesecinom uz laganu vrtoglavicu od teskog vina. Ucinilo joj se da nailazi osmeh, umesto njega iznanadio ju je jecaj iz dubine. Umnozio se u mnoge teske, toliko teske, kao da su cekali decenijama da napuste tamne odaje.
Kao one noci, znala je da je to sto joj se nekontrolisano otima iz utrobe, njegov bol.

In a castle dark or a fortress strong, with chains upon my feet.
You know that ghost is me.
And I will never be set free as long as I'm a ghost that you can't see.

Pukotina je bila tu.

Rekli su mu da je najgore proslo i najgore je proslo. Bio je zatvoren za sve oko sebe, bio je zatvoren u samog sebe. Nije imao snage da gleda ljude koji su ga okruzivali, pruzali su tako malo nade.
Svirao je gitaru, tada bi se osecao ako ne ispunjenim, ono bar ne sasvim praznim.
Pricao je svoju pricu, deo po deo. Svaki deo odnosio je sa sobom malo njegove fizicke snage. Nije shvatao vaznost toga, ali bio je suvise slab da bi razmisljao.

Njegova prica. Njegova strasna prica, kojom su mogli plasiti decu u nekom sirotistu iz vremena Olivera Tvista ili Eni Hol. Eto, sta vam se moze dogoditi ako ne budete dobri, poslusni, ili ako ne budete imali srece - kao sto je vec nemate.

Prosla je godina od dogadjaja za koji nije znao cak ni da li bi ga zeleo ponistiti, kada bi to mogao. Poceo je da veruje da sve i nije bilo toliko strasno. Njegova majka je vec bila mrtva i nije to mogla cuti. Ostali su to morali cuti. Zivela je zivot kakav je odabrala. Monstrum nikada nije podigao ruku ni glas na nju. Nije imao od cega da je spasava. Neki deo njegovog srca se cepao, neki drugi zaceljivao. Rekli su mu da je to zivot.
Spavao je sve bolje, apetit mu se vracao, svirao je sve cesce. Blizio se dan njegovog odlaska.

-Zasto ste ovde?
-Zato sto zelim da provedem jos neko vreme na ovoj zemlji, zato sto zelim da provedem jos neko vreme u njenoj blizini.
-Ovo je najromanticnija izjava koju sam ovde cula.
-Boze. Zbog toga sam dosao. Sad vise stvarno ne znam.

Hoce li je citav zivot povezivati sa patnjom kroz koju je ovde prosao?

Blizio se dan njegovog povratka. Price i nagadjanja bili su sve ucestaliji. Gde je mogao biti, sta je mogao raditi. Od egzoticnog ostrva, do pustog ostrva, od upoznavanja svog punoletnog deteta za koje je tek saznao, do pijanki i isprobavanja svih novih psihoaktivnih supstanci.
Nije u tome ucestvovala. Nesto u njoj saputalo je da je istina daleko. Da je na mestu mnogo daljem od tropskog ostrva i mnogo osamljenijem od pustog ostrva. Da prolazi kroz nesto mnogo vaznije od upoznavanja svog punoletnog deteta i da su mu jutra teza od najgoreg mamurluka.
Da ce se vratiti promenjen. Da ne zna da li ce joj se promena svideti.

Da je neraskidivo vezana za nju.




 

-Kako ste spavali nocas?
-Dobro, cini mi se.
-Da, cini se da jeste. Kako je prosao dorucak?
-Uzeo sam samo ovsene pahuljice sa vodom. Sve ostalo mi se gadilo.
-Dobro, proci ce i to za koji dan. Sasvim lepo napredujete, pogotovo za nekoga ko ne zna zbog cega to radi. Ili se to promenilo?
-Imao sam ideju kad sam dolazio. Jako brzo je nestala.
-Vratice se. Najgore je proslo, verujte mi.
-Verujem.

Prvih nedelja proklinjao je sebe sto je uopste dosao. Zeleo je da umre, ali nije zeleo da on bude egzekutor. Naravno da niko to ne bi uradio umesto njega.
Izgubio je sve ono zbog cega je cenio sebe i zbog cega ga, verovao je, cene drugi. Verovao je da vise nikada nece biti dobar doktor, da mozda vise uopste nece moci biti doktor.

Nestala je njegova radoznalost, smisao za humor, cak i sarkazam. U ogledalu je video lobanju presvucenu belom vlaznom kozom, oci oivicene crnim kolutovima, suve, ispucale usne. Onda bi zamislio njen odraz pored svog i slika je bila takva da ga je naterala da zagrize sopstvenu ruku. Pomislio je da mu komad otkinutog mesa sigurno nece obezbediti kartu za normalan zivot. Urolao je jednu svoju majicu i zagrizao nju. Kao pas. Ofucani, stari pas, koji vise nije mogao ni da rezi.

------------------------------------------------------------------------------------------

Proslo je sest nedelja. Postajala je sve nervoznija. Detaljno je procesljala sadrzaj njegovog racunara. Tu, naravno, nije bilo nikakvih tragova koji bi je odveli do saznanja o tome kuda je i zbog cega otisao.
Masta se razbuktavala, nametala scenarije iz losih romana i sapunica. Jedna ideja joj kroz sve to nije davala mira.
Usla je kod Ilije bez kucanja.

-Kako si samo znala da mi bas to nedostaje otkad je otisao?
-Ima li on tumor na mozgu?
-Molim?
-Tumor na mozgu. Da li ga Djordje ima?
-Ne. Otkud sad to?
-Pa, sve upucuje na to.
-Ne. Sve upucuje na nesto sto je teze prihvatiti. Znas to, Ana. Znas. To je on, uzmi ili ostavi.

Uzdahnula je. To je bio on. Ali sta je bilo to?

Vratila se u njegovu kancelariju. Odlucila da otvori njegovu ladicu sa zakljucanim blagom, po svaku cenu. Na srecu, znala je nesto o tome, zahvaljujuci ponovo svom bivsem decku. Smirila je ruke. Skljocnulo je.
Ladica je bila uredno ispraznjena, ni traga njegovim ampulama i tabletama. Samo papir zaglavljen na dnu.
Izvukla ga je. Bio je vec pozuteo, bila je to pesma, napisana necim sto je mogao biti njegov rukopis od pre mnogo godina.
Dok ju je citala prozela ju je najdublja jeza.

Genius Child

This is a song for the genius child.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Nobody loves a genius child.

Can you love an eagle,
Tame or wild?
Can you love an eagle,
Wild or tame?
Can you love a monster
Of frightening name?

Nobody loves a genius child.

Kill him - and let his soul run wild.

Bacila se na pretrazivanje i odahnula. Pesmu nije napisao on, bio je to Langston Hughes, pesnik afroamerickog porekla iz prve polovine proslog veka.
A onda joj se srce steglo. Suze su tekle bez glasa.
To je bilo to.
Uzela je papir i olovku i napisala:

Genius Man

This is a song for the genius man.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Somebody loves a genius man.

He's not an eagle,
Wild or tame.
He's not an eagle,
Tame or wild.
He's not a monster
Of frightening name.

Somebody loves a genius man.

Love him - and let his soul run free.    







 

Sve greske i prestupi pocinjeni u istoriji covecanstva, cinili su mu se tako malima u poredjenju sa onim sto je on ucinio.
Bolelo ga je da gleda u odstampana slova. Bolelo ga je da slusa muziku. Bolelo ga je cak i da cuje zvuk vode koja bi sprala sadrzaj njegovog zeluca iz wc solje. Pritisnuo je dugme i poklopio usi dlanovima. Otkrio je da mu prija da steze slepoocnice.
U glavi mu je bio pravi kovitlac reci, slika, koji nije prestajao i postajao je neizdrziv.
Iscepao je prvi list knjige i zavrnuo rukav. Posle brojnih neuspesnih pokusaja, napravio je nekoliko posekotina na podlaktici. Uzeo je krisku limuna, preostalu od rucka i iscedio je na posekotine. Olaksanje je bilo trenutno.
Pokrio se preko glave. Celo telo mu je pulsiralo. Osecao je da koza pocinje da mu se skuplja. Kao da je sve oko njega podrhtavalo.
Na vratima se zaculo kucanje.
-Vreme je.

Uredno je precrtavala dane.
Vise niko nije pricao o njemu.
Svake veceri provela bi neko vreme zavaljena u njegovu ergonomsku stolicu. Ispod nametljivog mirisa koze, osecala je blagi miris njegove koze. Prelazila je prstom preko usana.
Lozinka njegovog racunara ostala je nepromenjena. Razvrstavala mu je postu, odgovarala kad joj se ucinilo potrebnim. Pila je kafu iz njegove omiljene crvene solje. Igrala se njegovom lopticom-skocicom. Pokusavala da zonglira predmetima razlicitih oblika i smejala se svojim neuspesima.
Smisljala je igre koje ce igrati kada se vrati.
Trudila se da vrati svoj predjasnji izgled. Ustajala je u zoru, trcala prohladnim, maglovitim ulicama. Rumenilo joj se vracalo u obraze, telo je dobijalo stare obline.
Odlucila je da pocasti sebe predmetom za kojim je dugo zudela. Nije ga videla neko vreme, ali nadala se da su ga samo sklonili iz izloga.
Zvonce je najavilo njen ulazak u mirisnu, starinsku prodavnicu. Iza pulta pojavila se zena koja joj je bila odnekud poznata.
-Izvolite?
-Mmm... da li jos uvek imate beli svileni korzet sa cipkom, koji je stajao u levom uglu izloga? - bila je uzbudjena i zbunjena kao devojcica.
Prodavacica ju je radoznalo posmatrala. Onda se nasmesila.
-Ne, prodala sam ga - nastavila je da je posmatra.
Osecala je da pocinje da crveni.
-Hvala, dovidjenja - zbrzala je, jedva cekajuci da izadje napolje.
-Dovidjenja. Sigurna sam da cete se vec negde sresti.
-Kakva zena - promrmljala je kad je izasla napolje. Pored svega, bila je simpaticna, i jedino to je sprecilo da je, kada se vratila unutra pita da li bi joj gledala u dlan.
-Sta ste mislili kad ste rekli ono?
-Nista posebno, duso. Cini mi se da ga mnogo zelite, a ja sam stara, romanticna budala koja veruje da se velike zelje ostvaruju.
Razmenile su osmehe i drugi put je na ulicu izasla mirnija.
I tuznija.
Jer ona nije bila romanticna. Nije zaista verovala. Samo je osecala da nema izbora.

Osecala je da mora da veruje za dvoje.

Koraci su joj odjekivali praznim hodnicima. Sve je bilo kao nekada. Sve, osim nje.

Koraci su mu odjekivali praznim hodnicima, sprat iznad. Jos jednom je proverio svoju kancelariju. Ostavio je sve kao da ce se sutra vratiti.
Produzio je u Ilijinu. Na parcetu papira napisao je "Obecavam da cu se vratiti". Oklevao je nekoliko trenutaka, a zatim zguzvao papir i strpao ga u dzep. Takvo obecanje samo bi izazvalo opravdanu sumnju. Ostavio je sve kao da nije tu ni bio.
Pomislio je da nije ni trebao biti.
Iz mracne dubine javio se glas.

Nadao si se da ces je sresti. Nadao si se da ces dobiti nekakav znak. Kao onda. Jos neki trenutak za vecnost.

Namestio je ranac na ledjima i pozvao lift. Magla mu se uvek uvlacila duboko u kosti i podsecala ga na sve udarce koje je primio. Zaustavio je prvi taksi, kako bi se sto pre sklonio. "Do prodavnice 'Sofija', niz bulevar."

Gledala je kroz prozor ulicu, koja je postajala sve zivlja. Nadala se da je cuo da se vraca. Nadala se da ce doci ranije, da ce ga videti kako dolazi, dobiti neki trenutak samo za njih dvoje. Kao onda. Umesto toga, videla je kako odlazi.
Nije imala mnogo vremena za razmisljanje. Uskoro je bila gotovo oborena zagrljajima dobrodoslice. Smesila se i odgovarala na pitanja i postavljala pitanja i radila sve ono sto socijalne norme nalazu u takvim situacijama i nije videla casa da uhvati Iliju nasamo.
-Gde je on? - ispalila je pre nego sto je sasvim shvatila formu svog pitanja.
-Od danas je na godisnjem - Ilija ju je pogledao saosecajno - dva meseca.
-Ima li to veze sa mojim povratkom? - nastavila je, nemajuci snage za pakovanje i ukrasavanje.
-Nije nista rekao, ali mislim da ima. Mislim da nije spreman da se suoci sa tobom.
-Ok, razumem. Razumem. Da li je rekao kako ce provesti odmor?
-Rekao je samo da ce otputovati, mislim da vec jeste.
-Dakle, cekamo.
-Cekamo - uzdahnuo je Ilija.
Osmeh ju je uhvatio nespremnu da mu se odupre, iako niceg veselog u svemu tome nije bilo.

Jos uvek je verovala u njega.

-Kako je moj najdrazi doktor? - Sofija se pretopila u veliki, topli osmeh.
-Dobro, sasvim dobro.
-Moram priznati da mi ne izgledate tako. Iako, naravno, ne zelim da zabadam nos - nasmejala se. -Putujete?
-Da, idem na odmor.
-Savrseno, vidi se da vam je potreban. Sta mogu da ucinim za vas?
-Ne znam da li mozete. Korzet koji sam kupio bio je namenjen zeni koju volim.
-Bio?
-Nije ga dobila, pre toga je slucajno unisten. Da li biste pokusali da napravite isti takav?
Sofija se vidno sneveselila.
-Zao mi je sto sam vas rastuzio.
-Sigurna sam da je vama bilo teze - pogledala ga je blago. -Ja sam ga kreirala, mozda je pravo vreme da isprobam svoje krojacke vestine - nasmesila se.
-Vracam se za dva meseca.
-Bice gotov.
Nisu joj bile potrebne reci da shvati koliko joj je zahvalan.

Pronasao je svoje mesto u autobusu, izvadio karticu iz mobilnog, namestio se udobno koliko je mogao i utonuo u san.