27. Govor

-Mozda nije najbolji trenutak, ali sta je, do sto vragova, to trazilo u tvojoj torbi?
Da nije postavio to pitanje, suze bi krenule, a to je poslednje sto je njegovom prijatelju trebalo.
Noc su proveli u bolnici, kako bi bili sigurni da nije dobio potres mozga.

I da ga nece dobiti.


Svanuo je dan sahrane. Bez casovnika ne bi ni znali da je svanuo.

Mozda bi tako sve bilo bolje
.

Djordje se dugo zadrzao u kupatilu. Izasao je u odelu i to je bilo mozda drugi put u zivotu da ga je Ilija video u odelu. Samrtnicki bled, smrtno ozbiljan, nije progovorio ni rec, na putu do groblja.
Prema obicajima njihove crkve, pokojnicini najdrazi drzali su govore. Pocele su njene sestre, koliko je koja od jecanja uspela, nastavio muz. Cvrsto, bez jecaja. Pocelo je komesanje. Sve vise pogleda bilo je upereno u Djordja. Koraknuo je. Ilija ga je uhvatio za nadlakticu - "Nemoj" - pogled na ivici suza skoro je preklinjao.
Otrgao se, grubo.

-Marija je bila divna sestra, prijateljica, komsinica, savrsena supruga. Pre svega supruga. Citavog zivota stitila je svog muza. Bila je moja majka. Voleo sam je, iako to nije zasluzivala, a ovog trenutka je mrzim vise nego ikoga, mrzim je vise nego njega.

Tresao se. Ilija ga je izvukao iz gomile koja je bila sve bucnija, gotovo ga noseci. Jedva je iscupao auto iz guste, duge kolone i lepljivog blata.
Kada su se docepali puta, pruzio mu je svoju pljosku za crne dane i komandovao: -Pij.
Crnje, ionako, nije moglo biti.

Kada je konacno prestao da se trese, pitao je: -Koliko je strasno bilo?
-Prilicno strasno. To je od anestezije.
-Nisam dobio nikakvu anesteziju.
-Ne secas se, bio si pod anestezijom.
Uzdahnuo je, Ilija je odahnuo. Ovo je bio jedan od onih dana koje je bilo vazno samo preziveti, a oni su ga upravo napustali.

Zivi
.




26. Bdenje

U njegovim groznicavim snovima, sve je izgledalo drugacije.
Onaj koji je bio njegov otac, umro je prvi. Dobio je neko vreme da ga provede sa svojom majkom. Da pokusa da joj oprosti. Da joj oprosti.

Nastrikani dzemperi i mirisni kolaci nisu ucinili od njega obicnog decaka.

Nije to bilo mnogo, ali on nikada nije dobijao ono sto je zeleo. Izmicalo mu je za pedalj, za stotinku, za dlaku.

U prvi mah bio je siguran da nece otici. Kada je kasnije razmisljao o tome, nije mogao da shvati sta je prevagnulo na suprotnu stranu.
Noc je proveo slusajuci pljustanje kise. Tada ju je pozeleo pored sebe. Znao je da bi ona navela deset razumnih razloga zbog kojih treba da ode. Znao je da bi isla sa njim i cuvala ga od duhova, kojih je kuca u kojoj je odrastao bila prepuna. Nije mogao da zamisli sta ce se dogoditi kada se sretnu sa onima koje je poneo sa sobom.

Da ga je volela.

-Uzeo sam slobodan dan, idem sa tobom - rekao je Ilija glasom koji ne trpi pogovore.
Bio je suvise umoran da bi se pobunio i suvise umoran da bi vozio.
Pogledao ga je sa onoliko zahvalnosti koliko je uspeo da iscedi iz sebe.

Spakovao je torbu za dva dana i onda, kao amajliju, dodao beli korzet. Nikada ga nije obukla, dotakla, cak ni videla, ali ipak ga je dozivljavao kao deo nje.

Vozili su vijugavim putem. Utroba mu je poskakivala. Trudio se da ne priziva slike, ali svaki put kada bi zatvorio oci da ih odmori, one bi same dolazile. Dozivao je nju, dva najlepsa dana u njegovom zivotu, ali te slike su uzmicale.
Ilija je pricao o vremenu, guzvi na putu, sinocnoj utakmici i krisom ga zabrinuto gledao.
Znao je mnogo toga o njemu, ali ne i za najvece ponizenje od svih.
Ono koje ga je izgradilo, koje je jurilo za njim i teralo ga da stalno postize vise, bolje.

Nikada dovoljno dobro.

Stigli su do otvorene kapije. Video je mnogo uplakanih rodjaka i prijatelja, okupljenih za bdenje.
Onaj koji je bio njegov otac, prisao je prvi i stegao mu ruku vojnicki.
On je stegao samo vilicu.

Polusvestan, pozdravljao se sa okupljenim ljudima, odgovarao na pitanja, ali nije uzvracao. Nakon sto je video svoju majku na odru, posegao je za prvom casom. Nadao se da ce ga Ilija spreciti da ucini nesto glupo.

Nakon nekoliko duplih viskija, povukao se u praznu sobu. Onaj koji je bio njegov otac, dosao je za njim.
-Vidim, poveo si prijatelja.
Cutao je. Cekao.
-Uvek sam govorio da si pesko. Zar na majcinu sahranu, ti gnjido?! Ti si je ubio!

Nije video kako to dolazi. Toliko puta ranije se dogodilo, a on je opet bio nespreman. Stigao je samo da otvori usta, a sledeceg trenutka lezao je na podu bez svesti, dok mu je iz razbijene arkade sikljala krv.

Osvestio se u autu i prvo sto je osetio, bila je Ilijina saka preko njegove, i dodir svile ispod svog dlana.
U panici, Ilija je izvukao iz njegove torbe belu tkaninu koju je prvu ugledao.

-Vise je nema - rekao je, glasom svesnim, jasnim, rezigniranim.

I vise se nista ne moze popraviti.


25. Trnci

Odmor je zavrsio. Ordinacija, prava poliklinika, bila je kao san. Organizacija, enterijer, eksterijer, osoblje. Osoblje.
Lako se strecnula kada joj je rekao da se zove Marko. Tu su svaka opazena slicnost i svako putovanje u proslost zavrsavali.
Marko je bio pedijatar. Imao je siroka ramena, cvrsta, pouzdana.
Leptirici su se probudili, visoke jagodice se zarumenele.
Te veceri, prvi put posle toliko meseci, iza njenih kapaka nije se ugnjezdila prazna tmina.
Ujutro ju je sustigao na stazi za dzoging i nastavili su, jedno pored drugog, bez ijedne reci, ali sa usnama razvucenim u identicne osmehe.

-Dosli ste ovamo zbog straha da cete poludeti. Taj strah je nestao. Sto se mene tice, nas posao je ovde zavrsen. Mogu vam preporuciti nekoga ko ce nastaviti da radi sa vama i eventualno vam da prave lekove, kako vise ne biste nekontrolisano trosili sve sto vam padne pod ruku.

Lazes.

Uzeo je vizitku, koju je bacio u prvu kantu za smece na koju je naisao.
To je bilo to. Ostao je sam.

Jednog dana zaspao je na poslu. Srecom, niko to nije primetio. Bilo mu je dosadno. Dosada je bila ultimativna uvreda.
Zene su ga sve manje zanimale i to mu je bilo uzvraceno. Do skora je bio neodoljiv, sada je postao gotovo nevidljiv, visoki covek u krizi srednjih godina.
Trudio se da sacuva bar sitnu iskru u pogledu, bar poneku sarkasticnu opasku, bar neki pokret koji bi govorio onima koji su jos uvek marili da je dobro. Da ne pitaju.
Nisu pitali.
Nisu verovali.

Zurio je prazno u sudoku ispred sebe. Oktobarska kisa pljustala je toliko glasno, da je jedva cuo telefon. Pustio je da se javi sekretarica.
Cuo je glas za koji je mislio da ga vise nikada nece cuti.

Osim u svojoj glavi.

-Majka ti je umrla. Sahranicemo je prekosutra.

Nije podigao slusalicu.


24. Razdaljine

Tuga se uvukla neopazeno u njegov zivot. Neopazeno za njega. Tuga se asimilirala, kamuflirala.

Terapeut je imao zelene oci. Bile su prodorne kao laseri. Bile su oivicene crnim kolutovima, kao da je otvaranje "Pandorinih kutija" bio njegov nezeljeni teret. Bio je toliko bistar, da nije vredjao njegovu inteligenciju. Rado bi sa njim odigrao partiju pokera.
Cesto je, ipak, uspevao da ga prevari. Ponekad bi se, na putu kuci, zapitao kakvog to smisla ima. I odgovarao bi sam sebi. Izgubio je jednu zagonetku i sada je dobio drugu. Zagonetke su stvorene da budu resene, ne da resavaju.

Zar je to bila?

-To je bila ljubav. Ali, kako niste iskusili umiranje ljubavi, morali ste da je ubijete.

Zar je to ucinio?

-Nije je pregazio kamion. Dogod ste oboje zivi, postoji mogucnost da ostvarite ljubav.

Izgubio je ljubav, i ponovo je osvojio. Osetili su koliko im tesko pada razdvojenost. On je odlucio da okuje svoju ljubomoru. Da ne mrzi sve njene bivse, da ne mrzi nju kada ode da trci. Ona je odlucila da proguta poneki njegov napad ljubomore i njegovo zatvaranje kada ga nesto povredi fizicki ili napadne njegovu sujetu.

-Verujem da vam je zabavno da me analizirate, ali meni to nije nimalo prijatno. Ako vec morate to da radite, neka bude manje upadljivo - terapeut je suzdrzavao osmeh.

Sasvim sigurno je bilo tesko odrastati tako.
Prebrojao je slabasne tragove pirsinga na njegovom licu.

Otisao je na poker sledece veceri.
U nedelju je pozvao Divnu, svoju ridjokosu razonodu.
U ponedeljak u zoru zvakao je tablete, klateci se i stezuci slepoocnice.

And I'm not cold, I am old - zacikavali su ga sa neke lokalne radio stanice.

Dva sata kasnije pustio je onog skrivenog starca na svetlo dana. U gradskom prevozu, doterana zena pomerila se tri mesta od njega kada je seo, ne sluteci da stotinama kilometara daleko postoji neko ko je tu, sasvim blizu, umirao od ljubavi za tim covekom.


23. Otudjenje

Talasici su se igrali sa morskom travom. Morska trava golicala je njene nozne prste.

Sedela je zavaljena u plicaku, spustajuci pogled niz preplanuli stomak. Prvi put u zivotu bila je preplanula i to joj se svidelo. Rastresla je svoju plavu kosu. Prvi put u zivotu imala je plavu kosu. Pogledi prolaznika ostajali su zakovani za nju i to je bio tako lep osecaj.
Zivot koji je ostao iza nje cinio joj se kao san. Nocna mora. Bila je usisana vrtlogom strasti koji se tako vesto prerusio u ljubav i izbacena dva meseca kasnije sa deset kilograma manje i prelezanim hepatitisom tipa b.

Citavog zivota trudila se da bude dobra. Dobra cerka, dobra ucenica, dobar lekar, dobra supruga, dobra ljubavnica. Nije zelela da se seca kako je to nestalo. Sve, odjednom, zauvek. Morala je da zivi sa tim.
Taj zivot, bar tada, cinio se sasvim prihvatljivim. I vise od toga. Nikada nije izgledala bolje, nikada se nije osecala sigurnijom, kao da je sve lose sto je moglo da se dogodi, vec proslo i sada je sve samo odmor dok Dunja ne otvori ordinaciju na cemu je uveliko radila.
Bilo je lepo imati je uz sebe. Bilo je lepo imati jednu bebu u kuci. Ne buditi se sama, ne piti kafu sama. Doslo joj je da zajeca od srece. Tek tada je uvidela kakvim zivotom je zivela.

Nije bila spremna za muskarca u svom zivotu, ali znala je da ce jednom biti. I tada nece biti kompromisa. Morace da ima sve u jednom. Strast, neznost, prijateljstvo. Oca za svoje dete. Njihovo dete. Posle svega, umece da prepozna.


Kad inspiracija ode na bolovanje...

"Of all the world's wonders, which is the most wonderful? That no man, though he sees others dying all around him, believes that he himself will die." - Yudhishtara answers Dharma, from "The Mahabharata"


22. Zamena

-Drzali ste joj glavu dok je povracala, ali niste proveli ni trenutak sa njom kad nije bila u groznici? Ako sam dobro shvatio, niste se cak ni oprostili.

Sada je bio red na terapeuta da uzdahne. Mozda je razmisljao o veceri. Mozda o svojoj bivsoj devojci.
Tako mu je bilo lakse. Lakse nego da stalno gleda u lice istini - da je covek s druge strane potpuno fokusiran, a da je ono sto u toj prostoriji dobija bas ono sto oseca - razumevanje.

Bila je to njegova mala tajna. Nakon sto je Ana ozdravila, dala otkaz i otisla u drugi grad, pocelo je i novo poglavlje njegovog zivota. Oni koji su do tada mislili da je nakaza i da gore ne moze, shvatili su da su pogresili. Nije spavao danima, a kada bi zaspao, probudio bi se na nekom neocekivanom mestu. Telo mu je bilo marioneta pokretana mozgom koji je pregorevao. Bilo je pravo cudo sto nije napravio ni jednu fatalnu gresku.

Vise ga nije mucila krivica, iako je jedva jos uspevao da stvarima i pojavama da imena.
Do tada je, barem statisticki, bio pozitivna sila. Sada je to nestajalo. Njegov prijatelj je patio, gledajuci ga kako propada. Njegov posao je ispastao. Njegovi hobiji vise nisu postojali. Zajedno sa svim tim, napustila ga je i migrena.

Nestajao je.

Bio je letnji dan, kad vrelina pretvara mozgove u beskorisne pihtijaste mase i on je posmatrao svoje lice u ogledalu, stezuci pesnice i silno zeleci da ga razbije, da mu se odraz rasprsi u bezbroj krvavih parcica.
Znao je da ne moze da nestane.
Nije se plasio da ce umreti, plasio se da njegov zivot vise nece pripadati njemu.

Tako je dosao pravo na vrata prvog psihoterapeuta kog je video u imeniku. Nije zakazivao. Znao je da ne bi otisao. To se kosilo sa svim sto je do tada bio.

Covek koji mu je otvorio vrata bio je znatno mladji od njega. Trenutak ga je delio od toga da se okrene i ode bez reci. Onda se ovaj pomerio da ga propusti unutra i on je, samo ga okrznuvsi pogledom, shvatio da je covek ostecen, komplikovana slagalica kojoj je pozeleo da se posveti.

-Udjite, imam slobodan termin.


Za Pinokia

Posto delimo istu fascinaciju (stepenistima).

 

Autor nepoznat,  lokacija Istra, skinute sa kompjutera u Internet caffe-u u Rovinju. 


21. Obruc

Osecala je da lebdi, osecala se sigurnom.
Ponovo je tonula i utonula.

Sedeo je sa glavom medju sakama. Nikakvih pokreta koji su pratili razmisljanje. Nije bilo vise nicega o cemu bi se moglo razmisljati. Shvatio je veoma brzo, potpuno iskljucivsi emocije. To ga je uzasno iscrpljivalo. Rezultat ga je porazavao.

-Nije tvoja greska, mon ami. Ovaj put. Nemas virus. Nema ga ni Dusan.

Ali ona ga ima.

Ispijao je svoju ko zna koju kafu tog dana, koji se protegao kroz dobar deo nedelje. Zurio je kroz svog prijatelja.

-Bice dobro. Znas da hoce.

Sada, ovog trenutka, ne znam nista. Nista. Nista.

-Ja cu joj reci. Idi kuci, odspavaj. Ne radi budalastine.

Zasto da ne, ionako mu ne mogu nista.

Lezao je presamicen na svom koznom kaucu. Zasto nije mogao jednostavno da je voli?
Zasto nista nije bilo jednostavno?
Uprlja sve sto dodirne.
Uprlja sve na sta pomisli.
I nista ne uspeva da uprlja njega.
Nije mogao da se pomeri, toliko je bolelo.
Video je njen razgrani konjski rep i suknjicu, njene male cvrste grudi uperene u njega, njen osmeh i cuo njen smeh, njena saputanja, njene uzdahe.
Koracajuci lagano unazad u mislima, razum se saplitao o trenutak kada je njen nepromisljni cin postajao njegova krivica. Zatezala je svoj celicni obruc oko njegove glave.

Nije posegao za bocom.
Nije otvarao ladicu.
Samo je lezao.
Ona ce biti dobro.

Njihova prica je zavrsena.


Kad mogu drugi...

... sto ne bih i ja (doduse sa zakasnjenjem) cestitala rodjendan omiljenoj zvezdi.

Pre 49 godina i jedan dan rodio se buduci multitalentovani gospodin, glumac, komicar, pisac, kompozitor, muzicar - Hugh Laurie.

 Zelim mu jos mnogo lepih godina i ostvarenja u kojima ce mnogi uzivati.


20. Zaborav

Sledeceg dana nije se pojavio na poslu. Nista cudno za njega, da malo zakasni.
Vreme se vuklo. Rasporedjivali su njegove zadatke.
Prilikom vizite, svi njegovi pacijenti pitali su za njega. Trazili su njega. To je bio jos jedan paradoks vezan za njega. Ma koliko neodgovorno, nemarno, bezosecajno izgledao, kad zagusti, on je bio prvi koga su trazili.

Patnja radja intuiciju.

Patnja nagoni ljude da pogresno procenjuju.


U njoj je rasla panika. Sta ako je ovaj jedini put uzbuna bila s razlogom, a ona sprecila da se nesto ucini?
Sta ako ga je ona ubila?

Posla je bilo previse, do pauze nije stigla da ode do Ilije.
Kad je konacno natrcala na njega u hodniku, samo je zabrinuto odmahivao glavom. Nije se javio.

Na pola radnog vremena, odlucila je da izadje sa posla i ode do njega. Tad se pojavio.
Vidjala ga je u svakakvim stanjima, izazvanim svakakvim supstancama, dogadjajima i emocijama. Nikada nije izgledao kao tada. Kao da se upravo provozao po paklu i kao da je taj pakao bio njegova jedina izvesnost.
Goreo mu je u ocima. Usne su mu bile suve, koza bleda i vlazna od znoja.
Na pitanja sta mu je, odgovarao je da je verovatno zakacio grip. Gripa nije bilo stotinama kilometara unaokolo.
Odvukao ju je u ostavu, zakljucao vrata.
-Molim te.

Moram da se osecam kao covek, moram da se osecam kao predmet zelje. Molim te, reci mi, pokazi mi da me zelis. Nista drugo nije ostalo. Nikog vise nema.

Odeca je letela, bili su klupko na hladnim plocicama, bili su jedno, bili su dvoglavo cudoviste koje je jecalo u dva glasa koja su se harmonicno stapala.
Na kraju, smejala se glasno. Smejala se da bi nadglasala jecaje koji su navaljivali. Gledao ju je u cudu. Poljubila ga je u oko, obukla se i izasla.
Krenula je da pokupi kartone i odjednom ju je zaglusio sum u usima, zaslepelo svetlo i zakoracila je u prazno.
Na promaji je sustala zaboravljena svila.


19. Kapi

Dobio je plisanog psa. Velikog, plavog plisanog psa.
Nije mu se obradovao. Nije osecao nista.
Odjednom, pas je oziveo. Smesio se, lizao ga, izvrtao se na ledja.
-Mama, ovaj pas je ziv - uzbudjeno je vikao.
Majka je dosla i pas je ponovo postajao obican plisani. Majka je otisla i sve se ponovilo. Ponovo ju je zvao.
-Djordje, okani se gluposti, sad ce ti doci otac.
Plakao je od nemoci. Toliko je zeleo da pokaze nekome svog psa, ali onog trenutka kad bi se neko priblizio, pas se umrtvio.

-Zavrsi pakovanje, polazimo za pola sata - cuo je majcin glas.
Pokusavao je. Nije mogao da se seti sta sve treba da ponese. Nasumicno je gurao stvari u torbu, koja je bila premala. Onda bi se setio necega i ne bi to uspevao da pronadje.
-Djordje, mi odlazimo - vikala je majka.
Trcao je niz stepenice, dok su mu stvari ispadale iz otvorene torbe i znao je da nije poneo nista sto mu je potrebno.

Za dva dana je bio kraj polugodista, a on nije imao ni jednu ocenu iz fizike. Listao je knjigu. Prvi put je video njen sadrzaj.

-Pocinje oluja, unesi svoje stvari - rekla je majka.
Unosio je lopte i plasticne vojnike, ruke su mu bile pune, a onda je primetio svoju omiljenu maketu aviona, koju je sastavljao nedeljama. Odlucio je da se vrati po nju kad ostavi tovar koji je nosio. Vrata su se zalupila za njim i vise nije mogao da ih otvori. Vetar je poceo da stvara kovitlace, on je cimao vrata i kroz njihovo staklo i suze video kako se maketa smrskala o obliznje drvo.

Kisa je padala. Krov je prokisnjavao tacno iznad njega. Pomerio bi se, a zajedno sa njim pomerilo se i mesto odakle je kapala voda.
Majka i otac su ga gledali kao da se nista ne desava.
-Molim te, molim te, neka prestane da zvoni.


18. Instinkt

Toliko je zelela nekoga "do kraja zivota". Njenog zivota.
Dunja je upravo dobijala nekog takvog, a ona je upravo gubila nadu da ce tako nesto imati. Tek sto ju je prepoznala.

Stvorena da gubi.

Tonula je u vrtlogu samosazaljenja. Ispljuskala je lice hladnom vodom, pogledala se u ogledalu. Stvarno je izgledala lose, sa crnim podocnjacima i nekoliko kilograma manje. Zaljubljena zena ne jede, ne spava, ali ipak blista. Zbog cega ona nije blistala?

Telefon je konacno prekinuo tok misli koji je licio na nju koliko i odraz u ogledalu.
-Ana, da li je Djordje sa tobom?
Ilijin glas ucinio je da u trenutku zaboravi na sebe.
-Nije, sinoc smo se trebali videti, ali je meni dosla prijateljica. Zasto?
-Sinoc je bio cudan. Popili smo, mislim, ja sam bio bas pijan, ali ipak sam siguran da je nesto bilo cudno. Sad se ne javlja na telefon.
-Sigurna sam da je dobro. Ne brini. Znas da voli da uzme neko vreme za sebe.

To je bila potpuna istina i njegovo nejavljanje na telefon stvarno nije bilo nista neuobicajeno. Cesto se ne bi potrudio cak ni da pogleda identifikaciju.
-Izvini. Samo me obuzeo neki los osecaj. Valjda sam jos mamuran.

Nedelja je bila divna, suncana. Spustila je roletne.

Why do I wish I never played
Oh what a mess we made
And now the final frame
Love is a losing game


Iz dzepa kaputa koji nikada nije nosila, izvukla je paklu cigareta. Odvratna, prljava navika za koju niko nije znao. Poslednji put je zapalila posle godisnjeg pomena Marku, kada je konacno ostala sama.
Amy je pevala svojim nacetim glasom.
Ona je gledala u telefon.
Telefon je cutao.
Plavicasti dim se uvijao oko nje. Plavicast kao -
Nije mogla vise. Bacila je cigaretu u wc solju, iskljucila plejer, oprala zube i izasla u setnju.
Ostavila je otvoren prozor. Kroz njega su izlazili ostaci dima, stihova i osecaja koji ih je stvorio i koji su stvarali.

Zar je zaista toliko jednostavno?



17. Slatki snovi

Koraci su joj bili laki, nosio ju je onaj nenadmasivi osecaj ispunjenosti, osecaj da ima sve. Ima sve, a sad ide da se vidi sa Dunjom.
Od nje je mogla ocekivati bilo sta. Da je ugleda u preskupom klasicnom kompletu sa ruzicastom krestom. Ili u zlatnoj haljini, nasminkanu kao prostitutku. Ili u nekoj od bezbroj varijacija nespojivog.

Kada bi on bio zena, verovala je, bio bi bas takva.

Ono sto je videla nikako nije ocekivala. Dunja je bila trudna.
U leprsavoj haljinici, nenasminkana i blistava.

Zasto joj to nije rekla?!
Cak ni nagovestila - Uzgred, Ana, ja sam trudna.


Dugo su se grlile.
Dunja je bas stigla iz Indije.

Dobro je, kugla se jos rotira u istom smeru.

Bebin otac je, naravno, apsolutno neverovatan muskarac, ali odlucili su da samo finansijski ucestvuje u podizanju deteta, jer zivi u Engleskoj, a to je ionako sve sto ona zeli.

-Izvini sto cu ovo reci, ali izgledas grozno. Menjaj, ili posao, ili Dusana.

-Nije Dusan - procedila je kao krivac i oborila pogled.

-Nije valjda...?! Nemoj da odgovaras. On je. Znala sam. On je tacno sve ono na sta ti padas. Samo, ovaj put si dobro zveknula, kad ga samo dohvatim. Iako... kad se setim... ne mogu da te krivim - lascivno se smeskala.

Premotavala je u glavi sve moguce prilike kada su njih dvoje mogli dobro da prouce jedno drugo i zakljucila da istinu i ne zeli da zna.

-Molim te, budi pazljiva. Vrlo lako moze da ti postane opsesija i sasvim te apsorbuje u svoj svet, a ne bih rekla da je tamo bas udobno. Uh, kapiram te potpuno, ljubavi. Ne bih ti bila u kozi. Ako budes morala da pobegnes, znas gde sam.

Ona je bas od ljudi koji beze, a Dunja je bas od ljudi za koje uvek znas gde su.

Nije mogla da se ljuti na nju, ni malo. Osim sto je sve to govorila iz najbolje namere i ciste ljubavi, sve do reci bila je istina.

Kuci se vracala pokunjena. Nije mogla da objasni sebi zbog cega.


Kada se oglasilo zvono na vratima, gurnuo je korzet pod jastuk.
-Znam da si tu - Ilija je zvucao pomalo pijano i to je bio jedini razlog zbog kog mu je otvorio vrata.
-Zbog cega nisi na pokeru?
-Zbog cega nisi sa dugonogom?
-Toliko je dosadna, da sam morao da se napijem i cak ni to nije pomoglo.
Da je bio trezan, ne bi se tako lako izvukao bez odgovora.

Vreme se vuklo.
Gledali su boks na tv-u.
Popili sest boca piva.
Ilija je otisao kuci taksijem.
Djordje je jos jednom pogledao belu tkaninu, pomilovao je i ostavio u ormar. U krevet je legao obucen i dugo zurio u reklamu koja se palila i gasila. U ladici je pronasao film tablete, koje su poprimile fluorescentno zelenu boju svetlosti sa ulice. Zdrobio je jednu zubima i stresao se od njenog ukusa, potpuno je odgovarao njenoj prividnoj boji. Nakon kratkog oklevanja isto je ponovio sa jos jednom. Ukus je sprao ostatkom piva iz jedne od boca. Svukao je odecu sa sebe i poslednja utesna misao bila je da je sutra mozda. Samo mozda.


16. Dragocenosti

Vec dugo je svakodnevno zastajao ispred stare prodavnice na putu od omiljenog restorana do kuce.
Medju mnostvom majstorski uradjenog zenskog vesa, isticao se beli korzet. Svileni, sa cipkom.
Bio je tako nezan, tako cist. Tako cvrst.

Kao ona.

Prvi put kad ga je video, znao je da joj pripada.
Sada joj je trebao. Da joj potvrdi da je dama. Da rastera maglu amfetaminskog mamurluka.

Zvonce je najavilo njegov ulazak u prodavnicu.

Stara gospodja stajala je iza pulta.
-Izvolite?

-Zeleo bih da pogledam beli korzet iz izloga.

-Divan komad. Radila ga je moja sestra. Vasa draga u njemu ce se osecati kao boginja.

A ja cu se osecati kao bog, gledajuci je, milujuci je, skidajuci ga sa nje.
Moje drage.


-Ako velicina odgovara. Radjen je za sitniju zenu.

-Odgovara - bio je potpuno siguran. Znao je sve njene velicine. Cak i one za koje merne jedinice jos nisu smisljene.

Hodao je ulicom sa svojim blagom pod miskom, nije osecao tlo pod nogama. Video je, osecao je samo nju. Smesio se.
A onda se trgao. Neprimetno se u njemu rodilo novo osecanje. Radost. Nije voleo kada se nesto prisunja, kada nesto izmakne kontroli. Radost nije bila njegov teren. Nesto je moralo poci naopako.

Osvezavajucom maskom i ambijentalnom muzikom pokusavala je da umanji nanetu stetu. Srkutala je zeleni caj i cak ni ukrucena maska na licu nije mogla da je spreci da se osmehuje.
Prstom je crtala njegovu figuru na carsafu.
Crte njegovog lica. Osmeh. Cvetanje kaktusa.

Kakav si bio? Ko te povredio? Zasto nije bilo nikoga ko bi poljubio da prodje?

Telefon je zazvonio.

-Cicamaco, kako sam te se zazelela! - vristala je Dunja s one strane.
-Ja sam u gradu, sutra se vracam, moramo da se vidimo. Imam toliko novosti.

Ni na trenutak nije posumnjala. Dunja je uvek bila puna novosti, sa najludjih putovanja, ili sa poslova koje je neumorno menjala, ili o muskarcima koji su opstajali jos krace u njenim zapetljanim orbitama.
Odrzavale su svoje prijateljstvo najbolje sto su mogle. Ponekim telefonskim razgovorom, virtuelnom cajankom, ili retkim vidjenjem. Nije to smela propustiti. Uprkos ogromnim razlikama, jedna za drugu bi ucinile sve.

Nabori na carsafu gledali su u nju.

Muskarac cije obrise su predstavljali, gledao je u dragocenu tkaninu i zamisljao njenu mlecnu, svilenu kozu upakovanu u tu svilu.

Boze.

-Duso, necemo se videti veceras, dosla mi je najbolja prijateljica.
Nije imao snage da se javi. Verovao joj je, ali je bio razocaran. Kao dete.
Bila je subota, a on nije otisao na poker.
Bila je subota, Ilija je izasao sa dugonogom sestricom sa pedijatrije.

-Taj pas leti odavde pravo u kafileriju.
Bila je subota, a on je tek preboleo grip i bio je jos suvise slab da to spreci.


Bol ga je pratio kao senka, ostrio svoje nozeve i cekao ono doba kada sve postaje moguce.